ЗБИЉИЋ: Бранко и ћирилица⁕

(Посвећено професорима српског језика и књижевности)

Кад се, млађан, у гробу пробудих,

Спазих да смо писмо изгубили;

Ја млидијах да то бити неће –

Ћирилицу Срби напустили!

Вук се данас око мене креће,

Ћирилица ноћас му се снила.

Ја веровах да то бити неће:

„Сложна браћа“ писмо изгубила!

Караџић се у гробу преврће,

Ћерца Мина њега походила…

Он мишљаше да то бити неће:

Српска чељад писмо оставила!

Даничић нам с Даницом прилази:

Оче Вуче, шта то догоди се?

Бечки потпис[1] у грло ми слази

Латиницом откад потписах се.

Сада тражим своје Стражилово,

Фрушку гору и Карловце миле,

Гимназију, сремске винограде

И Нови Сад, ту преко Тврђаве…

Ништʻ не видим и не препознајем.

Сва та слова онда нису била –

Латиница све је прекрилила!

­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­—————————————

Ој, Вишњићу, држи лʻ те гудало,

Да лʻ још видиш на те слепе очи:

Има лʻ једног слова ћирилице?

Нема, Бранко, ја колико видим,

Но, ти питај нашег Милетића[2],

Милетића, Српску Војводину,

Све Рашчане – Србе од старине

И све Србе тамо и овамо:

Подно Дрине и око Морава,

У Посављу и уз Поибаарје,

Хучну Дрину и дубоки Дунав,

Низ Топлицу, Јанкову клисуру,

У Крушевцу с Дворима Лазара,

У Тополи Карађорђевића,

На Цетињу, високом Ловћену,

У косама снахе Милоњића,

Колибама свих Мартиновића,

Низ Сјеничак, село Мркаљево,

По Банији и по граду Книну,

По Косову и по Метохији…

Има лʻ игде слова ћирилице!?

Ако тамо ћирилице нема –

Но и трава, ма и увенула,

Догодине  опет жива расте…

Не тражи је, није увенула!

————————————-

Видите ли, драга браћо Срби,

Дабогда вас и Бог погледао:

Пробуди нас окрутна истина!

Сремски Карловци, 12. 9. 2002.

Аутор: Драга Мирсин Сибничанин (Драгољуб Збиљић)

⁕Године 2002. (после нешто више од годину и по дана од оснивања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у Новом Саду) позвао ме је директор знаменитог Бранковог кола песник Ненад Грујичић да у Сремским Карловцима одржим неко предавање о значају и тада жалосном положају српске азбуке. (Нажалост, данас је тај положај српског писма у Србији још кукавнији него и у време Брозове антићириличке Југославије.) Схватио сам да то треба некако повезати с песником Бранком Радичевићем, у чију  се славу Бранково коло редовно одржава већ деценијама. Нисам знао како да то на одговарајући начин повежем, па се сетих да сам у раној младости и ја био „песник“ (писао сам неке стихове). Тако написах ово што на десетерачку песму формом личи. (Бранко је волео народни десетерац.) То сам прочитао као увод у излагање. Можда ћу неком приликом понудити за објављивање и цело излагање које сам тада припремио у време када смо “дружински” почињали борбу за повратак у пуни живот српске ћирилице. За 25 година борбе и рата успели смо само у уставној заштити ћирилице у Уставу Србије (Члан 10). Српска јее невоља што нам је Броз оставио у наслеђе његов законик да се „Устава и закона не треба држати као пијан плота.“ Тако се појединци из наше власти добро држе плота, али се за Устав не држе, него се само понекад сликају с њим. А ћирилице у Србији по том Уставу (2006) још нема 90 одсто у  јавности.

[1] У Бечу 28. ожујка (марта) 1850. године, на договарању с Хрватима по инструкцијама бечке власти да Хрвати преузму српски језик из Вукове реформе, Вук и Даничић потписали су хрватским латиничким писмом приватно Књижевни договор који је био само на том писму. Тиме су Вук и Даничић, на одређени начин, озваничили свој пристанак да се српски језик може писати и хрватским писмом када га користе Хрвати. То писмо је, међутим, касније плански насилно наметано Србима, а они су онда, после стотинак година под обманама и притисцима разних власти, највише под влашћу Броза у Југославији – прихватили то латиничко писмо, малтене, као своје, навикли се на њега, чак су га неки српски лингвисти и филолози  недавно преименовали у „српску  латиницу“, па је данас цела Србија преплављена тим писмом уместо српским савршеним ћириличким писмом – вуковицом.

[2] Светозар Милетић је 1860. био осуђен на годину дана затвора и казну је издржао у главном граду Угарске. јер се опирао аустроугарским властима да се у Срем уведе Србима туђинска хрватска латиница.