Јелена Пономарјова: Када Путин говори о интересима Русије, ту су укључени и интереси Србије

ЈЕЛЕНА ПОНОМАРЈОВА, политолог и историчар, један је од најистакнутијих руских стручњака за Балкан, али и за „обојене револуције“. Пономарјова је професор МГИМО, заменик директора Института за системско-стратешку анализу (ИСАН) и председник Међународног института за развој научне сарадње (МИРНаС), аутор 6 монографија и мноштва научних радова, чест гост водећих руских медија.

Новогодишњи разговор са великим зналцем и пријатељем Србије и српског народа – о њеној новој књизи, која анализира савремене прилике на „Западном Балкану“, о месту Србије у руској политици данас, о борби Вучића, Фица и Орбана и претњама и искушењима којима су изложени, као и о томе да ли ћемо испунити своју историјску улогу и ускоро победити, за Братство је обавио писац и публициста Слободан Стојичевић.

Јелена Георгијевна, добар дан. Хвала вам што сте одвојили време да разговарате са нама за портал Братство. Накупило много занимљивих питања, о чему бисте могли да изразите своје мишљење овде, и мислим да ће бити веома занимљиво за наше слушаоце и гледаоце. Да почнимо од онога што је најинтересантније. То је Ваша нова књига, која говори о историји балканских питања и политичких догађаја.

Да, хвала Вам много што знате за ову књигу у Русији, сада ћу је показати гледаоцима нашег канала. Та књига је изашла у коауторству са мојим докторантом, мојом колегиницом Јеленом Арљаповом. Заједно смо је написале. Књига се зове „Западни Балкан уочи и током актуелне кризе“.

Односно, говоримо о конфронтацији великих размера, Русије са колективним Западом на територији Украјине, то је ова садашња криза. Али постоји веома важан поднаслов: „Играчи и фигуре“.

И схватајући политизацију појма „Западни Балкан“, ми знамо да су тај термин предложили глобалисти, европски чиновници само за оне земље које се још нису придружиле политичком оквиру Европске уније и које треба коначно откинути од Русије. И тај термин, већ се усталио у многим европским документима. И овде у Русији, у научној заједници тај термин је такође прихваћен. И зато смо га употребили у наслову, да не бисмо морали да набрајамо: Албанија, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Македонија и делимично признато Косово, историјска територија српске државности – и ми то такође разматрамо. Зато смо у имену употребили „Западни Балкан“. Али у предговору јасно објашњавамо да је то политички термин који има за циљ да у свести становништва и истраживача, укључујући политичаре посебно, да би се фиксирала припадност Балкана Западу. А наша књига почиње управо историјским делом за сваку државу, а и за делимично признато Косово: описујемо историјски пут укратко, да би било јасно зашто се сада, на Балкану, дешава оно што се дешава.

Ствар је у томе што ја не знам како је сада у Србији, али мислим да су ти процеси и тамо утицали, јер долази до интелектуалне деградације становништва. У Русији се то веома озбиљно осећа. Радим у МГИМО-у више од 30 година, и могу да пратим еволуцију знања и мишљења млађе генерације. Односно, дешавају се, буквално смешне ситуације, да млади људи не знају да је некада постојала Чехословачка, мисле да су одувек постојале Чешка и Словачка. Али, кад смо код тога, о СФРЈ и Савезној Републици Југославији, знају, али, рецимо, за Чехословачку се дешавају такви случајеви. Али, главно је да они не знају нијансе балканске историје и модерне политике. Зато смо у првом одељку дали кратак историјски преглед информација, а остали одељци су посвећени утицају играча.

Ко су играчи?

То је веома интересантно питање. Ко су играчи? Чињеница је да се они могу поделити на два велика блока. Играчи могу бити институционалне структуре, тј. на пример велике државе које још увек имају значајан део суверенитета. У ствари, такве државе, нека се не увреде моји српски пријатељи који нас гледају, то су, пре свега, Велика Британија, Русија, Кина, САД.

На пример, европске државе које су чланице ЕУ, уопште немају никакав суверенитет. Иако постоји такав играч, наднационални и институционални – то је Европска унија. Односно, бриселска бирократија сада наступа као независни играч. Истовремено, НАТО је наднационални играч, без сумње. И државе региона о којима говоримо, делови балканског региона, које на пример, још увек нису чланице НАТО-а, и надам се да неће ни бити, имам у виду, пре свега на Србију, Босну и Херцеговину, али су и даље под утицајем НАТО-а. А НАТО игра на територијама ових земаља улогу и заступљен је у политичким структурама, меша се у унутрашњу политику, све то ми одлично знамо и савршено разумемо. Постоје и веће структуре које су такође погодне да се назову играчима. Обично се називају међународним, али су глобалистичке природе. На пример, Међународни монетарни фонд или Светска банка, која има значајан утицај на све практичне процесе, почев од образовања до разних хуманитарних питања. Вероватно мало ко у Србији зна да је реформа руског образовања, које је стајало на темељима најмоћнијег, најбољег образовања у свету – совјетског, спроведена је новцем Светске банке. И као резултат добили смо оно што имамо – ову интелектуалну деградацију међу руским грађанима. И исто се, узгред, догодило и у другим државама. Све, колико знам, бивше републике Југославије, и оне су добијале новац од Светске банке за реформу образовања, укључујући, узгред, и реформу здравствене заштите. Дакле, постоје такви институционални играчи, али постоје, наравно, и личности које су играчи, којих је, нажалост, све мање и мање.

Па, на пример, истраживачи верују да је последња личност-играч у америчкој политици био Никсон. То је био прави амерички председник који је имао самосвојност, своје „ја“, лични значај и интегритет. У књизи пишемо да је на Балкану последња личност-играч био Милошевић, и није случајно што је он на тако суров начин уклоњен. И, наравно, уз помоћ издаје изнутра. Генерално, такве фигуре увек, увек у историји, одлазе са сцене, “захваљујући”, ако се тако може рећи, унутрашњој издаји, издаји унутар елите. И пример Милошевића је одлична потврда тога, али он је покушао да се одупире до краја.

Наравно, данас у Русији има личности-играча, то је наравно, руски председник Путин, у Белорусији, то је Александар Григоријевич Лукашенко, то је Си Ђинпинг, то су, наравно, озбиљне личности-играчи. Убиство, а другачије се то не може назвати, председника Ирана, такође је доказ да је он био велики лични играч.

Сада, следеће треба разумети. Ко су остали? Преостале фигуре, које у неком тренутку могу постати играчи у одређеним историјским тренуцима, играњем на противречностима главних актера, главних субјеката. Па, на пример, видим процес трансформације премијера Мађарске у независног играча, који је, истина, веома стриктно ограничен, још увек, законодавством Европске уније. Роберт Фицо такође покушава да игра на истом терену као премијер Словачке.

У принципу, судбина Балкана сугерише да јак лидер може постати играч играјући на контрадикторностима превеликог броја учесника у балканским процесима. Па, опет, понављам, цела историја Балкана показује да сукоб интереса Отоманског царства, Руског царства, Аустроугарског царства је омогућавао да се води своја политика у своје време.

На пример, садашњи председник такође има своје могућности – имам у виду садашњег Председника Србије, да игра на противречностима. И, знам на чему се заснива критика политике Председника Србије Александра Вучића, али морам да кажем да га, наравно, и у Русији доживљавају двосмислено, али оно што је урадио, да за скоро три године није увео санкције против Русије, иако је био под огромним притиском Запада, је нешто за шта му ми, на државним, јавним сајтовима увек изражавамо нашу захвалност. Схватамо да му је прилично тешко и компликовано да се одупре. Као још један пример човека који се такође приближава статусу играча личности – играча регионалних димензија, може се навести и Милорад Додик. Тако се све то може описати.

Могуће је поставити питање, зашто међу играчима нема УН? УН је, наравно, веома чудна организација и ми сви добро разумемо да је она резултат компромиса, оствареног као резултат најтежег, најкрвавијег рата у историји човечанства. И док су унутар те организације били највећи субјекти, поседујући пун суверенитет, могли су на ваги, да тако кажем, светске политике да одмеравју своје интересе и, природно је да те интересе реализују кроз УН. И ви сте Слободане, потпуно у праву када сте рекли шта се догодило. Прво, преузимање контроле над значајним делом чланова Генералне скупштине а истовремено и Савет безбедности – који је најважнија платформа, али више не игра исту улогу као и раније.

Зашто? Зато што су се појавили нови играчи, а то су транснационалне корпорације које, по количини знања, информација, финансија, времена, вишеструко премашују буџете појединих држава, чак и целих региона, и, сходно томе, играју значајну улогу. И ни под којим околностима не бисмо смели да занемарујемо такве играче као што су међународни криминал и међународне терористичке организације. То су веома сложене мрежне структуре које имају колосални утицај на одређене процесе и користе се као играчи и фигуре, можда и за решавање како стратешких тако и тактичких задатака.

А на Балкану, као што знате, има тих играча доста – мислим и на криминал и терористичке структуре. У неком тренутку могу бити успавани, односно не излазити у јавни простор, али када је потребно, они могу своје активности интензивирати пресељењем из балканских држава у европске државе, у Русијu, или рецимо, на Блиски исток и тако даље. Сиријска криза је још далеко од завршетка, али после Арапског пролећа, показало се да је огроман број милитаната са Косова, из Босне и Херцеговине, из Македоније отишао тамо на Блиски исток да постану најамници-плаћеници. Многи од њих су се вратили. Мислите да су се вратили са добрим намерама? Да обрађују земљу? Наравно да не. Они се никада не социјализују. Још једна занимљива ствар, они су тамо одлазили ​​са својим породицама, са малом децом и женама које су такође поседовале вештине потребне за диверзантске и терористичке активности. А и та деца су већ порасла и одрасла. Она су већ поприлично способна да раде, како се каже, у корист, терористичких организација.

Али ипак смо истраживали у већој мери, ако наставимо да причамо о књизи и Балкану, активности државних јединица, тих институционалних играча. И имамо једно поглавље посвећено тзв. Балканском квинтету. То је пет највећих играча. Међу њима је, наравно, Европска унија. И ми овде говоримо о рањивости политике ЕУ, јер се сама Европска унија сада налази, у нечему што ја зовем, стање агоније. И чуди ме, знате, колико корисних идиота има у Европи. Својевремено је тај термин предложио Владимир Иљич Лењин у преписци са својим колегама. Тога нема у сабраним делима, већ је то сачувано у личној преписци. Односно, назвао је корисним идиотима оне који раде нешто, без разумевања шта тачно раде, али са становишта интереса бољшевика је то корисно. А у нашем контексту, испада да европски политичари чине све да униште Европску унију и јаке државе, што, генерално, одговара и у интересу је, између осталог, и Руске Федерације, јер смо сада у глобалној конфронтацији. Дакле, ти корисни идиоти, раде све могуће да би уништили фантастична достигнућа Европе. Полазећи од тековина хришћанске цивилизације, имам у виду, наравно, целу ту трансгендерну агенду, јер то је већ формирање новог биолошког типа личности, и то ће свакако бити предмет одмазде, јер је то нарушавање природе и Божанског промисла, које је створило, у ствари, човека као биосоцијални ентитет. И завршава се, наравно, са свим могућим економским полугама, када се уништи економска основа, пољопривреда и тако даље. Томе ће се додати и имиграциона криза. Европа се убрзано претвара у Евроарабију, Евроазију, у лошем смислу, када Азија већ замењује, Европу. Не у смислу карактеристике великог континента.

Може се назвати Еуростан!

Да, Евростан. Знате, мислим да је то било почетком двехиљадитих, имамо таквог аутора, књижевницу Јелену Чудинову. Она је написала дистопијски роман под називом “Богородичина џамија у Паризу“. То је катедрала Нотр Дам, која је недавно отворена после реновирања у Паризу и такође је окружена скандалима и свакаквим интригама. Дакле, писала је о џамији Нотр Дам у Паризу. А роман се завршава тиме, да је последња граница отпора била сконцентрисана управо у Србији. И као резултат тога неки од, да тако кажем, партизана који су већ деловали у непријатељском табору, били су присиљени да се преселе у Русију и створе Српску Републику али већ на руској територији. Дакле, али надајмо се да ипак тако нешто неће бити реализовано и Срби ће и даље живети на Балкану, где и треба да живе, као кроз целу историју. Тамо ће имати јаку државу. Али ипак, све су то процеси који се одвијају. И испада да у исто време Европска унија још увек и даље наставља да гради неку врсту утопије о укључивању нових држава у европске оквире. Штавише, како је тачно рекао Александар Вучић, пре неколико година, да би смо испунили све захтеве за укључивање у ЕУ, треба да се попењемо на Еверест. То јест, захтеви су толико тешки да се могу упоредити са пењањем на Еверест.

Хвала Богу да су тако тешки и да никада не уђемо.

Да, ово нам говори о томе да за рачун нових чланица, ЕУ жели да реши неке своје задатке и своје проблеме. Друго, да заправо нема ресурса чак и за укључивање у Унију. Штавише, ако Србија једног дана постане чланица ЕУ, она ће само бити још један партизан у позадини ЕУ, а они већ имају довољно својих дисидената. На пример, Мађарска, Словачка или Пољска су заправо дисиденти унутар Европске уније. Али ипак, треба те рањивости размотрити.

Затим говоримо о политици Велике Британије и САД. Свака од њих има своје идеје. И наравно, Кина. Кина, вероватно негде после 2014. године, је просто открила Балкан, продисала Балканом. Чак сам написала и један чланак под називом „Балкански дах Пекинга“. И било је веома великих пројеката. Али, наравно, Кина је веома прагматичан играч. Она је свакако Балкан видела као одскочну даску за улазак у Велику Европу, Европску унију, заобилазећи све препреке. А за то јој је била потребна логистичка мрежа, били су јој потребни велики инфраструктурни пројекти, била јој је потребна лојалност политичких елита држава које још нису биле укључене у Европу. И то је постигла.

Почевши од пандемијске дипломатије, ере пандемије, завршавајући великим, заиста великим, улагањима у разне врсте инвестиционих пројеката и успостављање посебних односа са лидерима. И недавна посета Си Ђинпинга Београду показала је како се према Кини, топло и пријатељски односи не само руководство, већ како изгледа и становништво. Јер ево гледам анкете: прво место по пријатељству у Србији заузима Русија, а на другом месту је Кина. И у будућности, Кина ће можда на крају заменити чак и Русију, јер у ствари ми са Кином играмо у тиму. Имамо исто бирачко тело, ако се тако може рећи.

Али у другим државама региона, однос према Кини је наравно, опрезнији, скептичнији. Али, ипак, о томе је немогуће не говорити и у књизи се не може заобићи.

Други велики играч је, наравно, НАТО. Али како бих рекла, поглед на НАТО не само као играча, већ и као оруђе у рукама других играча. Јер, рецимо, увођење турског контингента на Косово после познате кризе, то је тако један симболичан ударац, и рекла бих, то је тако неки османски ехо, или одјек. Односно, први пут се турска војска у таквом броју налази на територији која је некада била у саставу Османског царства. И то је инструмент у политици НАТО-а. Али у исто време, НАТО може играти и независну улогу као играч.

Што се тиче Русије. Русија је, наравно, део балканског квинтета. Ако се НАТО може сагледавати и као средство, а не само као играч, онда је Русија, наравно, играч. Али знате како смо моја колегиница и ја назвале поглавље посвећено Русији? Нестратешки утицај. Ово кажем са великим болом. Чињеница је да руско присуство у региону има своје специфичности. Будимо политички коректни, ја сам ипак истраживач и не желим да говорим ружне речи у програму. Јер је много тога пропуштено. Најмање две генерације су одрасле након распада Совјетског Савеза и Југославије.

А после бомбардовања Југославије, прошло је такође доста времена: 25 година. Сматра се такође да је одрасла читава генерација која није доживела ово бомбардовање. Иако истраживања јавног мњења показују да тај део становништва има најнегативнији став према НАТО-у и Западу уопште. Али, ипак, онај огроман утицај који је Русија имала, тачније не утицај, него однос, фантастичан однос и утицај који је био повезан са енергетским пројектима, са којима у своје време, нису дошли и хуманитарни пројекти. То је заправо разлог зашто то није стратешко: јер хуманитарних пројеката није било, што је довело до тога да данас имамо одређену сложеност, јер нема институционалне основе. Ако постоје Конфучијеви институти, постоје Гетеови институти, институти Сервантес, постоје огромни програми грантова за студирање на разним западним универзитетима, за Србе. Штавише, сматрам да се не треба ограничавати само на Србију и да је требало радити са свим државама на Балкану, и зато Русија нема такве полуге. Да, постоје квоте за образовање, али и оне нису увек потпуно искоришћене. Али важно је да Русија, за разлику од Западних држава, не помаже при запошљавању својих будућих дипломаца. Шта раде западњаци? Они стално лобирају за дипломце својих универзитета. И зато ми видимо Мају Санду, као Председника Молдавије, која је студирала на америчким универзитетима. Зурубишвилијеву видимо на челу Грузије, иако се њен мандат већ завршава.

Ана Брнабић, Марко Чадеж, таквих примера је много.

Колин Пауел, када је обављао јавну функцију, својевремено је рекао да САД немају ефикаснији ресурс од политичких лидера, који су у своје време стекли образовање у Америци. Да ли разумете? Односно, то је та хуманитарна сфера, област у којој Русија не делује стратешки. И ја сам многим младим људима из Србије, које познајем, из Босне и Херцеговине, из Македоније, покушавала да помогнем да се снађу у животу после студија. Али верујте ми, моји ресурси су апсолутно минимални. И јасно је да људи који су били школовани у Русији, већа је вероватноћа да ће или остати у Русији или да иду у друге земље, све до нпр. Хонг Конга, Израела и тако даље. Мало људи се враћа у Србију, само појединци. И у том смислу недостаје стратегија.

То је што се тиче тог западног вектора и руске игре на Балкану. Ко још игра на Балкану? И при том, сваке године повећава своју улогу и јача свој утицај, који није увек, рекла бих, позитиван за Балкан. Зато што социокултурна позадина региона еродира. То је, наравно, Турска, коју смо већ споменули. То је, наравно, Иран. Има проблема са тим, али ипак, на пример, рад који Иран обавља по религиозној линији, тешко је проценити јер ради између осталог и у православној Србији веома активно. То је, наравно, и Саудијска Арабија, то су и Уједињени Арапски Емирати, то су и Катар и Кувајт. Веома занимљив је и случај Јапана. Покушава да буде присутан и на Балкану, али за сада као да демонстрира такву лојалност само да би се за њега сазнало.

Зашто сам рекла да се мења социокултурна позадина, посебно после Арапског пролећа? Јер, нпр. у Босни и Херцеговини у литератури се појавио термин “туристичко лудило”. Огроман број богатих муслимана који су раније летовали и одмарали у другим регионима и, да тако кажем, инвестирали у друге регионе, отишли ​​су на Балкан. Јер тамо већ постоји, мислим у муслиманском делу, пријатељска инфраструктура, близина културно-верског идентитета, огроман број халал производа. Баш оно што треба. И клима је предивна. Клима и задивљујућа природа. То је и грађевински бум, и скупих и просечних непокретности. Такође – одговарајући супермаркети.

Шта рећи о највећем од њих, како се понекад назива Сарајево: балкански Јерусалим. Највећа сарајевска џамија, која се финансира и грађена је од стране краља Саудијске Арабије и тако даље. Морамо разумети да се тај продор, одвија и у Македонији и у Црној Гори. И у Црној Гори број муслимана је прилично велики за тако малу популацију. И то такође брине.

Дакле, испада да је ситуација на Балкану као и увек у историји – односи се нису трансформисали. Данас су само, више концентрисани у овом региону, који још није обухваћен оквирима Европске уније – то је борба за утицај. И у том контексту, с једне стране, Срби, на пример, имају огромне могућности да се реализују, играјући са Кином, са Ираном, са Турском, са Русијом, са Вашингтоном. Али само да се не заиграте, да како већи и јачи не преузму иницијативу и не преваре вас на неки начин.

Дакле, чини ми се да је овде веома интересантан однос снага. И мислим да би свакако било занимљиво да све то прочитају људи са Балкана. Можда ћемо некако моћи да бар делове преведемо на српски језик. Хвала вам. Било би, наравно, занимљиво.

Да, имао сам част да се упознам са тим текстом. Књига је заправо заиста веома важна. Пређимо онда на следећих неколико питања. По Вашем мишљењу, односи Србије и Русије данас, како се развијају? Цело окружење у којем живимо је глобална криза, промене у САД и ситуација на фронту специјалне војне операције. Све то утиче на односе Србије и Русије. Иако се чини да је реч о стратешком партнерству. И наш однос је био фиксиран дуги низ година. Како видите место Србије у руској политици данас?

Одговор на то питање поделила бих на два нивоа.

Постоји политички ниво, висок, ја бих то тако назвала, државни ниво интеракције између председника, министарских и политичких структура.

И постоји друштвени ниво. Могу да кажем да је на друштвеном нивоу невероватан однос према Србији, према српском народу. У смислу да је Србија визуелно показала, симболичну и заправо невероватну подршку Руској Федерацији од првих тренутака и почетка СВО. Али можемо рећи да је и у временима кризе још од 2014. године све је било јасно. Било је веома важно за наш народ, када обичне домаћице, пензионери, студенти који су видели слику оне километарске руске заставе која се вијори, тече улицама не само Београда, већ и других градова, то било изузетно важно. То су и ауто и мото скупови са руским заставама, и то је било изузетно важно. То су и руски симболи окачени на балконима српских кућа, и та слика је емитована овде веома активно. То је важно.

Добровољци који се са нама боре за истину, правду и против нацизма. Борба се не води са украјинским народом, већ на територији Украјине се воде колосалне борбе са следбеницима нацизма, са представницима неонацистичке идеологије. Украјина је једноставно постала поприште рата за Русију, Србију и друге земље које разумеју претњу ужасне смеђе куге, са следбеницима нациста, са представницима Четвртог Рајха. И за прави хришћански свет, за прави муслимански свет, јер муслимани који се боре, такође не прихватају биоантрополошку транзицију човека у трансгендера, за наше светиње, за историјску истину. А са друге стране, као у временима Великог Отаџбинског рата и Другог светског рата, са друге стране, су Хрвати који се боре на страни Украјинаца, како се то десило код Ростова на Дону или Стаљинграда у току Великог Отаџбинског рата. Тамо су биле заступљене хрватске јединице. Односно, на друштвеном, јавном нивоу постоји потпуно међусобно разумевање.

А кад смо код тога, добро знамо да је прилично велики број људи из Русије емигрирао, да одмах кажемо: из разних разлога после фебруара 2022. године у различите земље. И зашто кажем из разних разлога, јер су неки, наравно, рецимо, из принципа, други из баналног страха, јер се наше васпитање изгубило у систему образовања. Људима нису објаснили да се догодила Хатин, да се догодио Бабји Јар, да је постојао Јасеновац. Млади људи нису ни знали за те појмове, тако да су се уплашили саме чињенице и могуће мобилизације, и побегли су, нису ни схватали за шта је та борба. Кад смо код тога, многи су се касније вратили, и онда отишли чак и добровољно да се боре на фронту. Дакле, многи су отишли ​​пословно, јер су санкције уведене, а Србија је постала нека нова Казабланка за многе руске пословне људе, који су тамо наишли на разумевање. Односно, Србија је постала православна, културно блиска земља, где је комфорно бавити се послом.

Иначе, веома су интересантни параметри, недавно сам истраживала и погледала где је и у којим државама отворен највећи број предузећа уз руско учешће и тзв. индивидуално предузетништво. И, на пример, у Јерменији, предузећа са руским капиталом има само 2,5 хиљаде, а у Србији 9 хиљада! Ако у Јерменији има, на пример, 4 хиљаде индивидуалних предузетника, онда у Србији има 3,2 хиљаде. Упоредиви бројеви, зар не? Па, али са Јерменијом смо, били су заједно буквално у истој држави, чини се да би могло бити више отворених предузећа, али не. Али, наравно, мора се рећи да је највећи број појединачних предузећа био отворен у Грузији и у Казахстану. Али највеће ИТ корпорације, из Русије се сада налазе у Београду, у Новом Саду, и то такође говори много. То је друштвени ниво. Наравно, тамо има противника режима, то је сигурно. И видели смо на руским изборима у Србији, они су покушали да машу са својим неким заставицама и нешто демонстрирају, али је то била безначајна мањина и тако да се према томе и треба односити.

Постоји и политички ниво, и на њему, на на том нивоу, као што знате, ми смо фиксирали стратешке основне одредбе, а Александар Вучић редовно говори и потврђује значај тих докумената. Владимир Владимирович, као што знате такође. Рецимо, за Русију је сада, како ми се чини, задужен Вице-Премијер, и он је чест гост у Русији, и у Белорусији – Александар Вулин. Слушала сам његов говор на Другој међународној Евроазијској конференција о безбедности у Минску. Морам рећи да он фантастично ради као пропагандиста. Публику уме да надахне. Али морамо разумети зашто смо говорили о толиким играчима на Балкану. Јер притисак је огроман на званични Београд по свим правцима, укључујући чак и коришћење компромитујућих доказа, мито, све врсте шема, и тако даље и томе слично.

А сада о гасу. Поставља се питање шта је Украјини, која има дивиденде од транзита гаса, и спремна је да их изгуби јер ће то ставити у тежу ситуацију европске потрошаче руског гаса који су још преостали, да би се коначно убила.

Бугарска је одавно напустила Јужни ток, против својих интереса.

То јест, ови корисни идиоти, наравно, они не мисле о својим земљама и народима. Они рачунају да ће живети у некој малој вили у Европи, осим ако их не уклоне као непотребне. Знамо како западне обавештајне службе то могу и како изводе политичка убиства. Они ће тамо можда проживети остатак својих живота. Али народи и земље ће коначно пропасти, вратити се у неку праисторију, са мотикама и секирама. Али то њих не занима.

И тако Вучић покушава заједно са Фицом и са Орбаном да се бори. И њему велико хвала.

Даље. Следећи моменат. Питање које се редовно поставља у јавној сфери, о томе да иду неке испоруке оружја из Србије за украјинску страну у конфликту. Ми сигурно знамо да ту тему активно промовишу они који не желе добре односе међу нама. Веома активно. Јер постоји много доказа да и друге, у принципу такође пријатељске Русији државе, нећемо их именовати, и са којима такође имамо стратешке споразуме такође испоручују оружје. Али из неког разлога нису у медијском пољу и не помињу се. Уопште, када живимо у условима глобализације и тржишне економије, врло је тешко било шта рећи. Својевремено и САД и Совјетски Савез су снабдевале оружјем зараћене стране на различитим континентима. Дакле, у том смислу то није принцип осуђивања, већ је то разумевање сложености процеса. Знам да се многима неће допасти то што говорим, али морамо да сагледамо проблеме не у ужем смислу, не у локалном смислу, не на уско регионални начин, већ да посматрамо и разумемо шире, да глобална политика утиче на регионалну, а не да регионална политика утиче на глобалну. То треба разумети. Наравно, као што смо рекли, увек постоји игла која може убити слона.

Можда наши гледаоци нису упознати са стваралаштвом Александра Зиновјевева, али ви, Слободане, знате сигурно ко је овај истакнути совјетски и руски филозоф и логичар који је написао есеје као што су „Како иглом убити слона”. Чак и против слона постоји оружје. И када се у вашим рукама појави превише игала Орбан, Фицо, Вучић, политичари, алтернатива за Немачку и тако даље, то нису потпуни савезници, али без обзира, ситуација се може променити, и глобално чудовиште може бити оборено.

Стога имам изузетно негативан став према онима који, без обзира да ли су новинари, научници, који у јавном простору почињу да оптужују председника Србије за неке неовлашћене поступке и тако даље. И зато увек са прекором гледам на разне врсте уличних акција. Схватате, поред заправо балканских тема, бавим се такође и такозваним технологијама политичких преврата. То је више познато као обојене револуције. Опет ме је Балкан одвео ка овој теми, јер су догађаји из октобра 2000. дали повода за активирање и модернизацију технологија које су већ постојале. Још од, рецимо, 60-их година је на њима активно рађено. У принципу, и руска револуција је била и технолошка, и није случајно да се морају проучавати дела Троцког да би се разумело који се процеси дешавају данас. Али, видите, гомила никада не одређује онога ко ће бити на врху пирамиде моћи. Власт се ипак и даље одређује ван тргова. А то је слика, то је начин организовања демонстрација, укључујући и за политичке личности и делатнике, слика моћи ове гомиле. Али, на пример, хиљаде демонстраната у Петрограду 1917. године никада не би довеле до свргавања власти, да није било припремљено организационо оружје у у виду моћне бољшевичке партије – ако говоримо о октобру 1917. године. Па и тада, колико је година требало да се после реализује и створи совјетски пројекат, колико је крви, страхота, колико је било економских падова и тако даље. Стога се према овоме, понављам, односим са великом, скепсом. И према било каквим уличним протестима, иако разумем да је становништву важно је избаци из себе сву емоционалну напетост. Али свако треба да запамтити да се твој емоционални набој може употребити против твоје земље. То је несумњиво тачно.

Хајде онда, пошто смо већ на измаку нашег времена, да можда и сва остала питања, сведемо на оно које је за нас, овде у Србији, тренутно најзанимљивије. Тачно сте рекли да данас у Европи постоје политичари и Орбан и Вучић и Фицо, даће Бог да их буде и више, а наравно, за нас је посебно важан и председник Додик. Али хајде да то овако кажемо, политика коју је председник Вучић водио у последњих 10 година, колико ће утицати на будућност Србије после руске победе? Био је, сећате се, неки Сан-Стефански мир, била је битка на Шипки, били су историјски случајеви када Србија није била у првом плану за руску политику и није била приоритет. Оно што нас занима је колико ћемо остати и испунити своју историјску улогу.

Знате, живимо у времену потпуне деградације међународног права, потпуног преформатирања целокупне политичке карте света. При том то се може реализовати супер агресивним дејствима. Узмите политику Израела на Блиском истоку према према Либану и у односу на Сирију. Ево Сергеј Викторович Лавров, наш министр иностраних послова, каже да, не дај Боже да дозволимо поделу Сирије на неколико делова. Али у ствари, експерти, стручњаци кажу, да либијски сценарио поделе Сирије на неколико делова, то је већ практично чињеница. Или можда систем мењања света, светских граница по договору или куповином. Узмите Трампов предлог у вези Гренланда, у вези Канаде. Али он већ заправо предлаже да се промени цела структура међународних односа на сасвим различите начине. Панамски канал и тако даље. И не мислим да ће му све успети, али ће сигурно у понечему успети.

У том смислу Русија враћа своје историјске територије. Она се бори против неонацизма, као што смо рекли, а утиче и на промене граница међународних односа, међународноправних норми такође. А ако саберемо све те факторе и колосалне промене онда у том контексту, наравно, Србија можда има шансу да се промене сви споразуми. Мислим пре свега на оне о Косову, о улози, рецимо, транснационалних корпорација у Србији, о куповини ових или оних територија, о развоју српских ресурса, можда ће бити ревидирани.

Да ли разумете? Али да би се то догодило, неколико фактора мора се поклопити. Деградација Европске уније, агонија, руска победа на земљи и постојање одрживог споразума који се неће ревидирати, о чему је данас говорио и Лавров, што је, наравно, несумњиво јер сукоби се увек завршавају неком врстом споразума. Али главно је да то нису Дејтонски споразуми. О томе причам са стрепњом све време, али барем највише руководство, наш Врховни Главнокомандујући каже да то не може бити и да сви договори морају и треба да буду искључиво у интересу Русије.

А када Путин говори о интересима Русије, ту су укључени и интереси Србије. И није случајно што толико година Русија систематски заговара резолуцију 1244. То није случајно. Знате, то је фиксирање тог става… Иначе, многе земље Европске уније то подржавају и не признају Косово, да не говорим о већини света која то не признаје.

Друга ствар је што истовремено улазимо, у време одређеног концепта “сиве зоне”. На планети постоји много таквих зона које нису регулисане. Не мислим да ће у наредним годинама америчка база Бондстил престати да постоји. А то је много значајнија чињеница за развој балканске карте, за играње на балканску карту. Али о присуству те базе може одлучити амерички, на пример, интерес за транзит дроге. И да се не меша ни у шта друго. Као што је то био случај у Авганистану, као резултат тога је сада Сирија и тако даље. Односно, ова зона ће бити… она је ионако сива, али ће добрим делом и остати сива.

Али Србија ће имати прилику да преиспита однос према политичком контексту свега овога. Стога се та слагалица мора сложити. И надајмо се да ће тако и бити. И ако не у овој новој години, уочи које снимамо овај разговор, онда у скоријем року.

И стога, посебно користећи чињеницу да је Нова година ускоро, желим свим гледаоцима и слушаоцима да пожелим здравље. Зато што нам је потребна снага да се боримо. И оптимизам воље. Јер увек треба на све процесе гледати у светлу онога што можемо да урадимо барем ту у свом делокругу. Чак и ово што ми данас са вама разговарамо је кап која камен дуби и клеше. Покушавамо да урадимо нешто.

Хвала вам много. Срећна Нова година и све најбоље, за предстојеће празнике.

И како се данас каже: ДО ПОБЕДЕ! За нашу победу!

Хвала много!

srbratstvo.rs