Шарли Ебдо: Прескупа цена исмевања

 Чему терористички напад није научио издање «Шарли Ебдо»

Дневни лист „Шарли Ебдо“ је варијанта часописа „Крокодил“, само што се чини да је без идеја. Изгледа да исмева све и свашта, али ако пажљивије погледате, у редакцијској политици можете уочити јасну линију.

Часопис се руга основама ислама и хришћанства, али не дира јудаизам. Шале о Јеврејима су, својом мекоћом, више попут анегдота професионалних одеских хумориста – што је сигуран показатељ да је издање ционистичко.

И колектив је као на длану. Када се догодила страшна трагедија, испоставило се да су сви чланови редакције… Какву реч овде употребити да не изгледам као антисемита?

Шта је узроковало напад терориста на редакцију 7. јануара 2015. године? У принципу, терористи увек имају исти узрок – њихову штетност. Али им је потребан повод.

Према мишљењу редакције, они никако нису дали повод. Па, поставили су светоратну слику на насловну страну. Али су се, при том, придржавали галантног француског закона који свима даје право на самоизражавање.

Видети у изругивању светиња и канонских личности напад на личност оног ко поштује те светиње је забрањено законом. Осетити се увређеним – то је варварство и дивљаштво. Ако уметник обезбожи твоју светињу – смеј се с њим.

Дивљаштво је одговорило на дивљаштво. Два блискоисточна брата су тог зимског дана упала у редакцију с оружјем, убивши 12 чланова и ранивши још 11.

„Нам није дато да предвидимо како ће наше речи одјекнути. И саосећање нам је дато као што нам је дата благодат“, писао је Тјутчев. Не можемо предвидети, али треба размишљати о томе. Треба користити ум пре него што метак терориста погоди твоју главу.

У суштини, предвиђање последица својих поступака пре него што их извршимо зове се размишљање. Али, изгледа да интелектуалци који читају „Шарли Ебдо“ имају неко друго схватање овога.

Чувар хумора је такође дар. А способност да се користи за добро, уз узвишавање људи, представља посебан дар.

Шалити се да изазовеш бес, жестину и непријатељство – то је особина психопата. Такве шаљивџије можемо да приметимо данас у политичком паноптикуму суседних јужних губернија, где су осуђени на смрт. Тамо је смртоносни плес на костима последња конвулзија организма умирућег друштва.

Да ли су о оваквом весељу сањали људи из доба Просветитељства? Да ли је тако смешкао гледаоце луталица Чарли, чије је име понео овај часопис?

Након терористичког напада, цео свет је изразио саосећање редакцији „Шарли“, погинулим и њиховим ближњима. Осудили смо убице и утврдили се у уверењу да терору нема места на нашој планети.

Али на „Шарли“, чини се, није деловало ни злочин, ни наше саосећање. Аутори издања остали су верни себи. А можда су једноставно глупи, као и њихове шале.

В.Т./Васељенска

Бонус видео