Илија Петровић: Друкчије о Мојковачкој битки

На порталу ИН4С, 8. јануара 2025. објављен је текст Гласови слоге: Са ким ближим да положимо вијенце него са премијером Србије; Да није било Мојковачке битке, не би било ни Солунског фронта ни побједе 1918. године, који нас обавештава да су “делегације Општине Мојковац, предсједник црногорског парламента и Владе Србије, положили вијенац на споменик јунацима Мојковачке битке”, те да је, том приликом, Милош Вучевић, председник Владе Србије, рекао “да није било Мојковачке битке, јунака са Мојковца, тог Божића 1916. године, не би било ни Крфа, ни Солунског фронта, а ни победе 1918. године. И због тога Република Србија, целокупан наш народ, сви наши грађани, дубоко поштују велику жртву, храброст, братство свих јунака, предвођених сердаром Јанком Вукотићем”.

У сличном тону причало се и при ранијим мојковачким свечаностима, те се овом потписнику дало да пре равно девет година понешто од тога прокоментарише текстићем објављеним на порталу Васељенска, како следи:

У Војној енциклопедији, уз појединости везане за мобилиза­ци­ју и демобилизацију, за концентрацију и деконцентрацију, за број­ност и прекобројност, за слабости и храбрости, за ратове и миро­ве, уписано је за Мојковачку битку (и целу мојковачку операцију) и да је Санџачка војска, заједно са Првом србском армијом, имала задатак “да обезбеди простор за повлачење главних снага србске војске, у чему су рејони Берана, Андријевице, Колашина, Подго­ри­це и Скадра имали прворазредни значај”.

За “главним снагама” повукла се затим и Прва армија (она је 25. децембра 1915. године стигла до Подгорице), а у заштитници, источно од Андријевице, остављен је Комбиновани одред, јачине безмало две и по хиљаде људи, са седам митраљеза и шест топова, за ту прилику потчињен Санџачкој војсци; биће да се и он некол­ико дана касније придружио србским снагама прикупљеним на арбанашкој обали.

Тумачи понечега од изреченог различито гледају на те дане, али је јединствена мисао свих њих да је Мојковачка битка (6. и 7. јануара 1916), вођена са јединим циљем да србској војсци омогући повлачење према арбанашком приморју.

Тако ће, на пример, црногорствујући историчар Ђорђе Андријашевић рећи да је “велика офанзива на Србију започета октобра 1915. го­ди­не и потиски­ва­ње њене војске према југу значила и от­почињање борби на црногор­ск­ом ратишту… Будући да се српска војска повлачила, црногор­ска је била приморана да шири свој фронт како би јој чувала од­ступницу… Обезбјеђујући повлачење српске војске и штитећи је од непријатељских дејстава преко Санџака, Херцеговине и Бо­ке… Црногорци су оста­ли усамљени на балканском ратишту. Црној Гори, иако најма­њој и најслабијој савезници, додијељена је улога посљедње одбране. Тромјесечне операције, познате под именом Мој­ко­вачка операција, представљале су стратегијску заштит­ни­цу српске војске”, због чега се црногорска војска “није успјела по­вући, попут српске” (Живко Андријашевић, Шербо Растодер, Ис­то­рија Црне Горе од најстаријих времена до 2003 – латиницом -, Под­го­рица 2006, 287-289).

Тезу о “заштити српске војске” наћи ћемо и у тексту непотпи­саног аутора Мојковачка битка : 100 година и 10 чињеница о по­бе­ди Давида над Голијатом (Newsweek Београд, 6. јануар 2016, хттп: //њњњ.нењсњеек.рс/србија/67239-мојковацка-битка-100-година-и-10 -цинјеница- о-победи-давида.хтмл), у деветој чињеници да се “највећи значај ове битке огледа у томе што је аустроугарска војска спречена да пресече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље на Крф и Бизерту”, мада није безначајна ни трећа чињеница да је “у овом боју доказано је да Давид може да победи Голијата: Црногорска војска је на положају имала 6.000 слабо опремљених и изгладнелих војника који су добијали по пола килограма хлеба сваких неколико дана, наспрам 20.000 добро опремљених и ситих припадника аустро-угарске царске војске”.

Маријан Миљић, у тексту Мојковачка битка – црно­го­р­ска Тр­о­ја (http://www.montenegrina.net/pagesс/pages1/istorija/cg_u_1_svj_ratu/mojkovacka_bitka_crnogorska_troja.htmтм), гледа на то слично, али се труди да “то слично” подробније образложи:

“Историографија је задуго избјегавала да се на критички, ана­литичко-синтетички начин позабави овом темом. Па, ипак, ова де­ликатна тема је отворена између два свјетска рата. Касније је била више предмет узгредне научне обраде или у оквиру ширих историјских прегледа тога периода.

Тек у посљедње вријеме овај догађај је доживио цјеловиту ис­то­риографску, монографску обраду. У тумачењу тока и суштине историјских догађаја уопште и тога посебно постигнути су значај­ни резултати и акумулирана су замашна сазнања”, тако да се мо­же рећи да је Мојковачка битка била “посљедња битка самостал­не црногорске државе, лабудова пјесма црногорске славе и заноса, искрено и фанатично прегнуће спасавања онеспособљене савезни­ч­ке српске војске и очајнички покушај самоспасавања, битка из очаја и ината, битка за војничку част и људско достојанство. То је био највиши домет црногорског витештва и највећи израз црно­го­р­ског донкихотизма. Самоубилачки покушај одбране сопстве­ног опстанка, народа и државе.

Дајући посљедњу одступницу, не само српској војсци, него и својој укупној повијести, …црногорска војска ни слутила није да је њена судбина већ раније ријешена, да је, као израз захвалности, ос­тав­љена сама, издана и осрамоћена, препуштена својој злехудој судбини и слому, потпуном уништењу. За њу, побједничку војску, био је спремљен пут пораза и срамоте”.

Кривицу за све то, Миљић приписује србском политичком и војном врху, савезницима (чак и Русији) и, нарочито, краљу Николи и нај­вишим црногорским државним органима који “нијесу ништа кон­кретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”.

Бавећи се смислом Мојковачке битке, он ће још рећи да “за­вршни чин ове једи­н­ствене операције није битка само за спас срп­ске војске него и за спас сопственог образа у безнадежном поло­жају у који је црно­гор­ску војску ставила Врховна команда која јој је спремила општи слом”. Уза све то, несагласан с изјавом То­ми­слава Николића, тадашњег председника Републике Србије, да је Мој­ко­вачка битка “епопеја српског народа из Црне Горе”, он ће рећи да је “апсурдно да се ми данас питамо чије су наше кости на Мој­ков­цу. То су црногорске кости и треба их поштовати”.

Сто година после Мојковачке битке, 31. маја 2016, у складу са таквим размишљањем, формулисан је и званичан став самостал­не црногорске државе, исказан кроз изјаву ондашњег пред­седника владе Мила Ђукановића, да “Мојковачка битка 1916. године… није била у националном интересу Црне Горе” (http://www.blic.rs/vesti/politika/djukanovic-ni-mojkovacka-bitka-ni-dubrovnik-nisu-bili-u-interesu/m6573uv).

Да би се боље разумеле медитације поменутих аутора (и не само њихове јер и сви остали тумачи Мојковачке битке истичу њен значај као “стратегијске заштит­ни­це српске војске”), добро би било знати да је “црногорску” војску на том делу србског ратишта (у Старој Херцеговини и србским Брдима) чинила Санџачка вој­ска у чијем су се саставу налазили Ускоци, Дробњаци и Бјело­по­љ­ци (сви из Старе Херцеговине) и Брђани: Морачани, Ровчани и Васојевићи; највећи део ових последњих, до тада, још није стигао ни да научи да су “Црногорци” јер су у састав Црне Горе ушли тек на годину и по пре избијања Великог рата.

Иста та Санџачка војска у раној фази Великог рата дејство­вала је поред србске Ужичке војске (тамо код Чајнича и према Сарајеву). Кретање по поседнутој територији према Сарајеву ко­ри­стила је за пљачку и бавила се трговином заплењених артика­ла; повлачила се самовољно и неорганизовано, почесто у расулу; дешавало јој се да Ужичкој војсци остави незаштићен бок и поза­дину, да не слуша наредбе Врховне команде…

Црногорски историчари такве су поступке Санџачке војске правдали чињеницом да црногорска војска није “модерна војска” већ милицијског типа, неспособна да се повлачи организовано, али се ниједан од тих историчара, не зна се због чега, није бавио разликама у ратовању Санџачке војске поред Ужичке војске и у ње­говим самосталним дејствима током Мојковачке операције. На ратовање уз Ужичку војску гледало се као на нешто необавез­но, налик ратној игри, “ајд’, Алија, нек’ је више војске”, док се ра­товање у Мојковачкој операцији, нарочито у Мојковачкој битки, оцењује, без икаквих ограда, као заштита србске војске у повла­че­њу. Не чине то само црногорски (и црногорствујући) истори­ча­ри, та је досетка својина свих који или изговоре или испишу син­тагму “Мојковачка битка”.

А та је досетка изговорена први пут непосредно после Вели­ког рата. Потекла је у данима када се очекивало уједињење двеју србских краљевина и када је ваљало смиривати не само узавреле страсти малобројних противника тог светог националног чина, већ и када је све поборнике србске националне слоге требало охрабрити да без икаквих ограда почну делати на “њиви будућих дана”.

И та је досетка годила обема странама: Црној Гори јер су јој тако зацељиване ране настале вољом црногорских предводника који “нијесу ништа конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”, а Србији јер је њена војска могла мојковачке одјеке доживети као почасну паљбу – чак и ако се зна да се она 1. ја­нуара 1916. године на­шла на линији Скадар­-Љеш­-Драч­-Елба­сан­-Ти­ра­на.

Уистину, Санџачка војска није на Мојковцу штитила одступ­ницу србској војсци, она је код Мојковца бранила своју нејач у сво­јој ближој или даљој позадини. Одбрана те нејачи ни по чему није могла личити на ратну игру уз бок Ужичкој војсци, “тамо негде у Босни”, био је то натчовечански напор да се онемогући неприја­тељ­ски продор у Брда и сачувају животи њихових најмилијих.

По свему, расправа о витешкој одбрани на Мојковцу подсећа, макар за поређење био узет појединачни случај, на преписку коју су током Колубарске битке, негде у Шумадији, водили млади пот­оручник Васиљевић, један од 1300 каплара, и његов командант мајор Туцако­вић, препи­ску чије поруке делују нестварно, митски:

“Господине мајоре, више од две трећине људства ми је изги­ну­ло. Буквално се гушам с Аустријанцима. Дозволите да се пову­чем 400 метара јужније”.

“Не дозвољавам. Отсудно браните положај”, на истом ли­сту одговара мајор Туцаковић.

Истога дана, мајор добија нову поруку:

“Господине мајоре, шварцлозе (митраљез – ИП) ми је пресе­као обе ноге. Тешко крварим. Дозволите да одем на превијали­ште”.

На истом листу садржан је и одговор, привидно одлучан:

“Не дозвољавам, искрварите”.

Али, иза тога, следи додатак, искида­ним рукописом:

“Сине, потпоручниче, кумим те Богом, издржи још два сата, цела Србија гледа у твоја леђа. Твој командант Туцаковић”.

Иза леђа Санџачке војске није било србске војске; у леђа Сан­џа­ч­кој војсци гледала је нејач ровачка, морачка, васојевићка…

Илија Петровић / Васељенска