Предлажемо назив нове друштвене снаге: Покрет за народ и државу „Српско писмо“

Зашто се предлаже у називу Покрета „Српско писмо“? Зато што се српски народ најтеже у својој историји понизио тиме што је уместо свог и у свету оцењеног као најсавршенијег и најлепшег писма одрекао и прешао на писмо онога народа од којег је претрпео највеће злочине и погрде, а српски народ је прихватио писмо тог народа по, познатом у науци, „стокхолмском синдрому“ – самопонижавање да од злочинаца над собом примиш његове (не)вредности уместо својих већих вредности, као што је пример с хрватским писмом код Срба.
Настављање данас у Србији Павелићевог и Брозовог односа према Србима и њиховој ћирилици
У ово време постјугословенства Срби су наставили да у пракси у вези са својим писмом спроводе политику и идеологију двојице поглавника – Павелића у Хрватској, са оштром забраном ћирилице законом, и Јосипа Броза, чија власт је још „мудрије“ полатиничавала Србе хрватским писмом (гајицом) и без формалне законске забране, тј. чистом насилном или заблудном фаворизацијом хрватске абецеде у ситуацији када је Брозова власт у вези са српским писмом спроводила оно што Павелићева није успела трајно да спроведе. Брозова власт је била много дужа од Павелићеве и успела је да се у Србији и данас довршава Павелићево и Брозово антисрпско и антићириличко дело, и то у ситуацији када је у Новосадском договору, одржаном 8, 9. и 10. децембра 1954. године, у практичној организацији Матице српске у Новом Саду, формално писало да су „писма латиница и ћирилица равноправна“ у српскохрватском, хрватскосрпском језику.
После невољног напуштања термина „српскохрватски језик“, Матица српска и српски народ нису се одрекли „равноправности писама“ (хрватског и српског) и у српском језику, тако да смо стигли до данашњег времена у Србији, када имамо најмање ћирилице у историји Срба и Србије без обзира на то што је актуелни (важећи) Устав Србије из 2006. године, као народно дело, јасан, довољно прецизан и подударан са свим уставима у Европи у коме је српски језик једноазбучан, како је то пракса у свим другим европским језицима. У Србији се у српском писму непрекидно гази народни Устав Србије који за српски језик и писмо прецизно каже: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (став први Члана 10. Устава Србије).
Откуд, онда, у Србији све мање српског писма (данас га има најмање – непуних десет процената, а преко 90 одсто је прекрило хрватско писмо, по малопре реченом „стокхолмском синдрому“, када један народ прихвата (не)вредности и правила народа мучитеља?
Да ли је за увођење туђег писма у српски језик крив српски народ?
Да ли је у томе кривац ђутуре – српски народ? Није, наравно. Ниједан народ није никада и ни у чему кривац. Кривци су српска лингвистика, српске власти и тзв. српска интелигенција. Први кривци су стручњаци (српска лингвистика, тј. лингвисти) који су задржали двоазбучје из српскохрватског језика с већ потиснутом ћирилицом још у Југославији, а други кривци су (све власти у Србији после разбијања Југославије) они који су понизили противуставним законима о српском језику и писму већинску народну вољу (цитирану малопре у Уставу) у Србији да и српски народ свој језик пише само својим писмом с правом да учи и зна и друге језике и писма, како је то код свих других народа, али да свој језик пише јединствено само својим писмом.
Неуставни Правопис и закони о српском језику и писму довршавају нестајање српског писма у Србији
Дакле, лингвисти својим Правописом Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика, уз непротивљење власти, држе на снази Правопис српскога језика (изворни из 1993. и дорађиван у неким деловима, али не у писму 2010) па ђаци у школама уче да „имамо једини два писма“ и да је то „наше, само српско, богатство“, па и народ и деца, ученици замењују своје писмо у складу с оним што је у јавности (на пример, у области трговине нема ни један одсто српског писма у српском језику, а највећа, најмоћнија и најбогатија издавачка кућа књига „Лагуна“ штампа око 99 одсто својих књига на хрватском писму, с обелодањеним циљем да тако од Хрвата добије „много новца“ за своју продају књига у Хрватској. (У Хрватској, наравно, не постоји ни једна једина издавачка кућа која би икада објавила неку књигу на хрватском језику ћириличким писмом да би “зарадила” у Србији. Ради зараде, ма и једнога динара више, не само Хрвати него нико у свету, осим српских издавача књига, не објављује своје књиге на свом језику туђим писмом.) Ни слично томе како раде српски издавачи књига нико други у Европи и свету не ради наопако као српске издавачке куће. Нико свом народу, па ни туђем не нуди своје књиге на свом језику, а на туђем писму. Да не спомињемо чињеницу да „Лагуна“ и слични издавачи обмањују да у Хрватској зарађују велике паре само зато што им шаљу своје књиге на српском језику хрватским писмом. Писмени Хрвати и њихова интелигенција, свакако, знају да читају на ћирилици и њима не сметају српске ћириличке књиге ако су им потребне и квалитетне. „Лагуна“, у ствари, не зарађује неке паре у Хрватској, она зарађује много у Србији, нудећи, по навици или намери или обмани, Србима књиге на хрватском писму. Они то не би чинили, наравно, када би се и српски лингвисти (у српском правопису) и власт у својим законима држали Устава и опште праксе у Европи и свету да се и српски, као и сваки други језик, пише својим, а никада и никако туђим писмом. То може само у Србији.
Сви српски лингвисти својим институцијама и решењима питања писма у неуставном двоазбучју у правопису и власт неусклађеним законима с уставном јасном обавезом, нуде Србима оно што су им нудили поглавници Павелић и Броз – замену српског писма хрватским писмом да би се довршила и асимилација православних Срба као што су се полатиничени Срби католици асимиловали коначно под Брозом у хрватски национални корпус.
Према томе, српски лингвисти и све српске власти, и после разбијања Југославије, у ствар, и православним Србима нуде Павелићев и Брозов пут на коме су нестали, најпре полатиничени, Срби католици.
Без ћирилице, с хрватским писмом у свом језику нестаће и православни Срби тачно како су нестали и католички Срби
У томе српске власти и српски лингвисти уопште на хају што се све српске књиге још од 1992. године, по библиотечким правилима у УНЕСКО-у, „књиже“ у хрватску културну баштину, јер није прихваћен предлог српских лингвиста да се српски језик, као српскохрватски, региструје с ћириличким и латиничким писмом. Регистрован је српски језик са српским, ћириличким писмом, а хрватски језик с хрватским, латиничким писмом. И онда је логично да се књиге на хрватском писму региструју као хрватске, јер се језик лингвистички, научно, не може довољно разликовати јер су Хрвати од Вука прихватили за свој стандардни језик вуковски српски језик који су као варијанту српског језика регистровали у свету са својим латиничким писмом као „хрватски језик“.
Новој друштвеној снази, ако би добила назив Покрет за народ и државу „Српско писмо“ – а ако би за главни циљ имао одстрањивање, прво, највеће српске бруке у последњих сто година српске трагичне изгибије у историји – да Срби свој језик пишу својим писмом, чиме ће сигурно избећи асимилацију. Дакле, асимилацију (нестанак) православни Срби ће сигурно избећи само ако сачувају у свом језику своје ћириличко – карактеристично по лепоти, читљивости и савршенству – писмо, моја маленкост би била сигурна да би ми вредело да се и у својој 81. години учланим без размишљања. Јасно је зашто: зато што без ћирилице нема и сигурно неће бити православних Срба јер ће нестати као што су нестали католички полатиничени Срби.
Срби су једини народ на свету данас који нема ни минимум свог јединства – макар оног у писму свог језика
Срамотно је и апсолутно доказано опасно – да једино Срби још немају ни минимум свог елементарног јединства – да макар сви пишу свој језик јединствено својим писмом, како је то код свих других народа.
Када би нова друштвена снага у Србији, с предложеним називом из Удружења „Ћирилица“ Покрет за народ и државу „Српско писмо“ озбиљно гарантовао да ће и Срби обезбедити преко тог покрета макар минимум јединства и Срба у свом (ћириличком) писму у свом српском језику, моја маленкост, која обелодањује овај предлог „Ћирилице“, учланила би се у својој 81. животној години у такав покрет јер знамо да без ћирилице, после довршавања преласка и ових десетак процената српског језика на ћириличком писму, и сви православни Срби завршиће брзо и лако веома слично као што су свој пут у нестанак завршили католички полатиничени Срби.
У име Удружења „Ћирилица“
Драгољуб Збиљић (језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику и затирњу српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, 2001)
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
У данашњем свету глобализације, компјутера и телефона свако мора да зна и користи и латинично писмо. Ћирилица је луксуз, можемо је користити, али не можете регистарске таблице, пасоше и много тога исписати ћирилицом. Компјутер и телефон “не познају” ћирилицу. Свакако се може користити у неким програмима за обраду текста, али се не може командовати тим програмима путем ћирилице. Уз то, нама је остала латиница са нашим словима (није? па за кога су Ч и Ћ, или Ђ и Џ кад хрвати не умеју да направе разлику између њих?). Све су то наше “компаративне предности” и не требамо их се одрицати због неког ината. Имамо два писма и треба да нам је драго због тога, свако од њих користимо тада када је то повољније. Текст исписан комбинацијом ћирилице и латинице већина срба ће прочитати а да то и не примете! Нико други на свету. Ако мислимо да је ћирилица услов опстанка срба, шта су онда дужничка привреда, зависност од запада, прихватање западне “културе”, закони о деци, закони о образовању, увођенје енглеског језика у називе, а често и целе натписе по граду, штампи, интернету,… могао бих да набрајам до сутра. У држави у којој се спрема преврат од стране у америци поражене либерално глобалистичке агенде, да ли је баш ћирилица то што ће нас спасити? Треба је очувати и користити када је то погодно, али не претеривати, имамо ми неупоредиво веће проблеме.
Треба знати шта је шта и шта је чије
Дуца меша српски језик, српско писмо с оним са чиме их не треба мешати. Човек не зна ни толико да нико, осим Срба, не прави збрку са својим и туђим писмом у свом језику и нико не може нормално да користи два или више писама у свом језику, јер је то врста шизофреније (деобе себе мисаоно на два писма, што приморава сваког нормалног човека да се одлучи за једно писмо. Онај ко не зна, тј. ко је прихватио циљно смишљену лаж за истину намерно да су латиница и ћирилица обаа српска писма, ко не зна да латиница није српско писмо у српском језику и ко трпи “стокхолмски синдром”, он ће се одлучити за хрватско писмо јер је оно латиничко, а незналице и недовољно образовани дају предност туђој латиници из снисходљивости према западном свету који се већински служи латиничким писмом.
Ко је нормалан, њему је довољно што ће туђе, латиничко писмо користити при коришћењу страних латиничких језика, а за нормалног Србина је, али и за сваког другог нормалног човека није нормално да се његов народ једини на свету разбија према коришћењу писама у свом језику, туђег (хрватског) и свог (српског ћириличког) писма.
Простачки је и без основношколског знања па не знати када, како и зашто су Хрвати сачинили латиничко писмо за варијанту српског језика коју су за свој стандардни језик примили од Срба, тачније од Вука у Бечу 1850. године на Књижевном договору по инструкцијама бечке власти…
Али, Дуци (њој или њему, јер Дуца може бити и(ли) мушког и(ли) женског рода) наставити говорити о овим истинама не вреди много, јер су за њега или њу то шпанска села. Он је чуо да се бројчано већински део Запада служи у свом језику латиничким писмом, па мисли, као глобалиста, да је боље да Срби и сви други (Руси, Бугари, Македонци и још неки народи) напусте своја ћириличка писма и глобализују се у Запад у писму у свом језику и напустити своје културне вредности и корене, свој идентитет и асимиловати се у друге народе, баш као што се део Срба који је писао латиничким писмом асимиловао под Брозом у хрватски корпус..
Морам рећи да нисам глобалиста, напротив, и упознат сам са свим податцима које сте навели, тј нису ми “шпанска села” како кажете. Обзиром на тон Вашег писма, осећам се обавезним да одговорим. Проглешавате могућност употребе два писма за шизофренију? Уз коментар “деобе себе мисаоно на два писма”! Тешко би ико растумачио ову изјаву, очигледно писану у стању мржнје (не шизофреније). Нисам нигде написао “да је боље да Срби и сви други напусте своја ћириличка писма”, то сте ми Ви “ставили у уста у жару те мржнје”,али сам рекао да се ћирилица не može увек користити и дао примере које Ви (наравно) игноришете. Такође нисте ни поменули мој напад на све већу и нападнију употребу енглеског језик, изгледа да Вам то не смета? Која је ваша алтернатива? Да се затворимо у себе као кинези и јапанци некада, да не користимо уређаје који раде на латиници (практично сви). Моју изјаву “али се не може командовати тим програмима путем ћирилице” сте такође игнорисали. Можда да кренемо да развијамо за себе програме, програмске језике, компјутере и телефоне који изворно раде на ћирилици? То ни руси нису покушали, иако их има скоро двадесет пута више, то знам јер сам тамо живео и радио преко десет година. Презирем запад као друштво, дивљачку историју и дивљачку политику данас (не и људе који су као и свуда, неки су добри и далеко од власти, други су лоши и део њих је на власти), па рећи мени “из снисходљивости према западном свету” је смешно, тужно, глупо,не знам шта на то рећи. Ја сам за ћирилицу рекао ” треба је очувати и користити када је то погодно”, просто зато јер има места где није повољно, или је чак апсурдно. Годинама су арапи бројеве на таблицама писали арапски (наше бројеве зовемо “арапски”, али они то нису), па су променили јер чим изађу из земље нико не зна шта пише. Руси су то решили замењујући скраћеницу града бројем и употребом само оних слова ћирилице чији пандани у латиници постоје. Значи, потребна је памет уместо бандоглавости, као најјачој особини наше власти. Као уосталом и придржавање Цркве за Јулијански календар, па имамо два важећа календара у земљи Црквени и “грађански”(шта оно рекосте, да је то шизофренија, тиме мало вређате цркву зар не?). Иначе календар спада у астрономију као егзактну науку и Грегоријански календар је тачнији од Јулијанског, свиђало се то неком, или не. Кад смо код власти, поменух и много веће проблеме од писма које ова држава има, али сте и то игнорисали. По други пут за 35 година хрлимо у пропалу политику, 1990 са Милошевићем смо игнорисали пад Берлинског зида и страдали, а сад са онима који су иза “студената” не видимо пад либералног глобализма и можемо коначно страдати уместо да то искористимо. И ово сте игнорисали, тачно је да није директно везано за тему, али је битно, јер нас писмо без државе и народа спасити неће. На крају да сумирам, одговорили сте на можда четвртину коментара и то “са висине” и тоном који (како би у својој лепој фрази рекли руси) оставља жељу за бољим. Обзиром на све речено, овим коментаром ћу завршити дискусију, јер је прилично бесмислена обзиром на то како сте се поставили у њој. Пустићу читаоце да се приклоне гледишту које им је прихватлјивије. Захваљујем Вам на потрошеном времену.
Имам воље да Дуци поново одговорим јер га или је) не мрзим само зато што он или она не зна
Дуца покушава и даље да каже да ја не знам где може, а где не може да се користи ћириличко писмо (код нас није наметнуто неко опште латиничко писмо, него је Србима по идеологији и мржњи од два поглавника Павелића и Броза наметнута варијанта латинице за српски језик, која се у свету слабо користи. У свету се користи пре свега енглеска латиница, а нама је смишљено наметнута после више пута законима и уредбама забрана ћирилице и(ли) добро осмишљене фаворизације хрватске абецеде хрватска, а не енглеска или нека драга верзија латинице, а и мало разуман човек зна како и зашто и ко је то учинио Србима). Наравно да се у латиничким језицима не може користити српско ћириличко писмо као што ни Енглез не може у српском језику користити енглеску латиницу, а може хрватску латиницу (гајицу) јер је она сачињена слично српској ћирилици да би могла да истисне ћирилицу, што се и догодило. Дуца не зна о томе ништа јер се у основној школи ни у Југославији, али се још ни данас не учи у Србији ништа о томе зашто, како и ко је Србе полатиничавао. Дуца мрзи, јер много шта о томе не зна, а не ја, како они мисли, јер знам, а ко зна и које с Богом у себи и истином, томе не пада на памет ништа и никога да не мрзи, а може само да не подржава нешто и некога и да доказује истину у вези са сваким питањем, па и са ћирилицом и латиницом, Дуца би хтео (хтела, јер се није нормално именовао, зашто?) и хтео би мени да наметне некакву мржњу (према коме и према чеему?). Као верник у Бога, не мрзим ни своје непријатеље, а камоли нормално образоване, па ни необразоване људе. У жељи да продужи деобу само Срба по писму у свом језику, Дуца игнорише чињеницу да се у тексту говори о српском језику и српском писму у том језику, а не неком страном језику. Наметнуто незнање Србима у вези с њиховим писмом у њиховом језику термин “шизофренија у писму нисам ја измислио, него један други професор (проф. Владислав Ђорђевић а ја само видим зашто је Ђорђевић потпуно у праву, јер нема ниједног народа који је обманут увођењем у свој језик и туђег писма, јер нико не нормалан у свету не дозвољава толико нејединства међу Србима да се они једини чак деле у ономе у чему се не дели ниједан други народ а ту деобу само Србима по писму наметнули су они који мрзе Србе па су измислили такво ддвоазбучје да би се тако, посредно, протерала ћирилица из српског језика и српског народа само зато да би Срби били лакше затрти и по теорији и по пракси завера тачно како су затрти најпре католички Срби). Дуца ми објашњава да не знам, где “мора латиница”. Она мора на многим местима да буде, али не мора и не треба протзивуставно (противно народној већинској вољи из народног устава() и против нормалног мозга да је не буде у српском језику. Човек (или жена Дуца, свеједно), изгледа није чуо/чула да је компјутер и измислилац комјутерског програма створио могућност да се користи свако писмо у свом језику, наравно, не у туђем језику) . А Дуца ме убеђује да латиничко писмо мора свуда у свету и да је ћирилица писмо неспособно за употребу. Дуца не зна (или му одговара да се прави да не зна) да су светски истраживачи: енглески, немачки, јапански и други својим анализама латиничког и српског ћириличког писма доказали да је ћириличко писмо савршеније по одређеним параметрима од латиничког за језичке потребе, да је лепше. читљивије, чак и лековитије за психу и очни вид, а Дуца каже као глобалиста у писму да је ћириличко писмо фалично. Није, човече, ни језички ни било како фалично ни у чему да бисте толико глорификовали латиничко писмо и чак игнорисали онога ко зна зашто је и ко латиничко писмо гајицу, наметнуо Србима. И тешка је глупост и незнаање оддбјати чињеницу да је гаајица хрватско национално писмо, а не некаква “српска латиница” јер ту латиницу није нико од Срба сачињавао да би се њоме служили Срби у свом, српском језику.
Дуца нема везе с истинама у вези ни са српским ни са хрватским писмом, па мисли да Срби треба да пређу на хрватско латиничко писмо зато што га је неко излагао да то није хрватско национално писмо, него да је то “српска латиница”.
Дуца би требало да прочита макар једну од преко 20 књига “Ћирилице” о проблему српског писма у српском језику, а, за почетак, да прочита овај наш цео текст, јер је очигледно да га је мрзело да и овај текст до краја прочита. А старо је правило истине: ако нешто не знаш довољно, мораш или да питаш паметнијег до себе или да читаш много књига о питању које не разумеш довољно.
Дуца је научила и прихватила политику и идеологију према српској ћирилици два споменута поглавника и не зна њихов однос према српском писму, па зато и он (вероватно недовољно свесно) има, у суштини, однос према српском писму какав су имали поменути главни затирачи ћирилице у Срба у српском језику и тако разбили Србе да буду несложни чак и у писму, у чему нема ниједног другог народа несложног чак и у томе.