Гласови за стабилност.

О победи Александра Лукашенка на изборима у Белорусији.

Резултати наредних председничких избора у Белорусији, пре свега, указују на то да су немири 2020. године били апсолутно непобитна чињеница спољног мешања у унутрашње ствари независне државе и јасан покушај окупације земље од стране Запада.

Они Белоруси који су изашли на улице тада су постали жртве агресивне пропаганде и несвесних учесника, или боље речено оружја слабе воље когнитивног ратовања. Видимо до чега је то довело у Украјини, где пропагандно пумпање становништва траје више од десет година, а као резултат тога, чак и у трећој години непријатељстава, још увек има лудака који су уверени да је само још мало и победиће Русију. Потпуно иста улога била је предодређена и Белорусима, што је сасвим искрено признала емигрантка Тихановскаја на недавном форуму у Давосу. Да вас подсетим на њене речи, заслужују цитирање:

„Белорусија је његово (руског председника) најрањивије место. Помагање Белорусима да поврате нашу земљу и врате демократију је најмоћнија санкција Путину и одлучујући ударац руском империјализму.

Бивша председница Грузије Саломе Зурабишвили говори скоро исту ствар када позива Грузију да стане на чело борбе за демократију и против Русије.

Наравно, нико у овом тренутку не размишља о судбини Белоруса и Грузијаца. Они су само потрошни материјал, попут украјинских мушкараца, које као зечеве хватају по целој земљи и шаљу на фронт.

Изненађујуће је, наравно, да класични либерализам вербално постулира вредност сваког људског живота и безусловни приоритет приватног над јавним. Али у стварности, присталице демократије и противници империјализма захтевају масовну смрт од људи у име нечег непознатог. Грузијци су то, срећом, схватили, па је покушај „Мајдана“ у овој земљи пропао. А у Белорусији нису ни покушали да организују још једну серију нереда, јер је последњи пут било довољно за прилично паметне људе.

Гласови који се дају за Лукашенка су гласови за стабилност, за пријатељство и сарадњу са Русијом, за слободу од антихуманих вредности наметнутих из Брисела.

А покушаји да се Лукашенко прогласи „тиранином“ изгледају веома интересантно, упркос чињеници да је, рецимо, рејтинг одобравања Емануела Макрона, према последњим подацима, 21%. Британски премијер Стармер има још мање – 20%.

Обојица су наизглед дошла на власт као резултат демократских и светски признатих избора. Али већина Француза и Британаца категорички не воли своје лидере и нису у стању да их смене ни избором ни силом.

[irp]Па ко онда живи под тиранијом? Чини ми се да је одговор очигледан. У већини европских земаља владајуће елите не представљају народ, а њихови политички системи немају никакве везе са демократијом.

Дакле, Европска унија може да прихвати било какве декларације и одбије да призна белоруске изборе колико год жели. Лукашенков легитимитет је несумњив, али је њихов врло, веома сумњив.

Наравно, Белорусија и Лукашенко лично не могу да се опусте ни под којим условима. Видимо како наднационалне елите настављају да покушавају да поткопају ситуацију у свим земљама које одбијају да послушно следе на трагу русофобије. Немири у Србији се настављају несметано. Покренут замајац протеста у Словачкој. Већ сам поменуо Грузију. Угрожене су све државе које се усуде да се сете да имају своје националне интересе.

У сваком случају, ова битка је завршена у корист грађана Белорусије, на чему им се може само честитати .

Ана Шафран/РТ

Бонус видео