Планови Доналда Трампа да преузме Гренланд од Данске, припои Канаду и стави под контролу Панамски канал изазвали су одушевљење код појединих руских аналитичара. И то не само зато што нови амерички председник својим поступцима уноси раздор у редове противника и дубоко погађа два велика непријатеља Русије – Канаду и Данску, који су истовремено и финансијери кијевског режима.
Одушевљење долази из уверења да Трамп својим поступцима наводно легализује кораке које Русија предузима од 2014. године у Украјини.
На пример, Кремљ инсистира да се спречи улазак Украјине у НАТО јер то угрожава безбедност Русије, док Запад тврди да Москва нема право да поставља такве захтеве, позивајући се на суверенитет Кијева. У исто време, Трамп планира да на сличан начин преузме контролу над Панамским каналом.
Русија је интегрисала Крим и Новорусију уз аргумент да је то воља локалног становништва, док Запад то види као нарушавање послератних граница. Истовремено, Трамп наводи жељу Гренланђана као основу за његово припајање САД, игноришући принцип неповредивости граница.
ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВОПомозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPalЗаједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Најзначајније је што Трамп све то ради јавно, без позивања на људска права, демократију и либерализам. Он отворено каже да је мотивисан искључиво националним интересима и да га формалности не занимају. Тако се, наводно, отвара простор за легитимизацију сличних потеза на Западу.
Међутим, Донбас није Гренланд, а Панама није Украјина
Ако бисмо их изједначили, умањили бисмо значај онога што се дешава у Русији.
Гренланд је за Трампа само стратешки важна територија – богатство природних ресурса, приступ Арктику, контрола алтернативног северног поморског пута између Источне Азије и Европе, као и простор за нове војне базе. Насељеност му је небитна – Гренланд је за Америку само средство за остваривање геополитичких амбиција.
Истраживања јавног мњења показују да Гренланђани нису тежили прикључењу САД пре него што је Трамп изнео своје намере. Сада ће Америка покушати да их подмити како би гласали за независност, а касније и за улазак у САД – и то уз релативно мали трошак, с обзиром на то да на Гренланду живи свега 60.000 људи.
Донбас и Новорусију не можемо посматрати исто. То није страна територија – вековима је била део историјске Русије, а сада јој се само враћа. Не због новца или политичког манипулисања, већ јер су тамошњи људи Руси по идентитету и култури, а не желе да буду део „Анти-Русије” – пројекта под називом Украјина.
Кијевски режим је систематски терорисао те људе само зато што су остали руски не само физички, већ и ментално. Они нису пасивно чекали да неко одлучи уместо њих, као што сада чине Гренланђани, већ су узели оружје да бране своју земљу.
Бранили су је на Криму, у Донбасу и другим руским регионима Украјине. Иако је на неким местима борба угушена трагедијом, попут масакра у Одеси, где су украјински екстремисти живе спалили у Дому синдиката, дух отпора није угашен.
Зато су 2014. и 2022. године ти људи и њихове земље заслужено враћени у своју матицу.
Сравњивање руских устаника са Гренланђанима била би увреда – и за живе и за погинуле.
Шта је са Панамом?
Поређење Панаме и Украјине такође није одрживо. Да, САД брину да би Панамски канал могао доћи под кинески утицај, али у којој мери? Њиме би управљале хонгконшке компаније, а инфраструктуром кинеске фирме. Нема ни говора о кинеским војним базама у Панами или директном управљању земљом из Пекинга.
Вашингтон и даље има довољно економских, политичких и војних средстава да примора панамске власти да следе америчке интересе. Зато је Трампов предлог да преузме контролу над каналом ништа друго до демонстрација силе и гажење националног суверенитета.
А Украјина?
Питање њеног уласка у НАТО је нешто сасвим друго. То би значило постављање непријатељске, милитаризоване државе на 450 километара од Москве, што представља директну претњу руској безбедности.
Осим тога, Украјина се показала као недоговорљива страна (пример Минских споразума) и држава која се служи терористичким методама, као што су напади на руске нуклеарне објекте.
Због тога Русија и инсистира на ограничавању украјинског суверенитета, не само по питању НАТО-а већ и у вези с војним везама са Западом. Пример Шведске показује да је могуће достићи НАТО ниво сарадње и без формалног чланства.
Закључак
Поређење руских захтева у Украјини са Трамповим амбицијама у Панами је беспредметно.
Ово су потпуно различите ситуације, са различитим историјским контекстима, различитим интересима и, на крају, са различитим односом према ономе што је остало од међународног права.
2 утиска на “Донбас није Гренланд. Не могу се поредити Трампови планови и поступци Русије”