Да ли је Русији потребно чланство у „Великој осморци“?
Да ли је Русији потребно чланство у „Великој осморци“?
Доналд Трамп је изјавио да је искључење Русије из „Велике осморке“ била грешка и пожелео јој повратак. Лепо је то чути. Али да ли је уопште вредно слушати? Да ли нам је потребан тај клуб „гиганата“?
[irp]За почетак, подсетимо се шта је G8 уопште био. Првобитно је то био неформални клуб земаља са највећим економијама – оних које су својим одлукама заиста могле да утичу на судбину света.
Данас, међутим, у том клубу нема ни Кине, ни Индије, ни Русије, иако све три државе спадају у осам највећих економија света.
С друге стране, тамо се и даље „брчкају“ Канада и Италија. Чак је и Немачка, према економским резултатима из 2024. године, изгубила право да се сматра једном од осам највећих светских економија.
И то чак ако посматрамо БДП по номиналној вредности. Ако пак гледамо БДП по паритету куповне моћи, у „гиганте“ више не спадају ни Француска ни Британија, док уместо њих улазе Бразил и Индонезија.
[irp]У чему је онда величина онога што данас називамо „Велика седморка“? То више није клуб економских гиганата. Данас је то клуб такозваних демократија. Или, ако назовемо ствари правим именом – клуб самозваних „вредносних ауторитета“.
И понаша се управо тако – прави хистерије попут синјора Мандарина из „Чиполина“, размажен је попут синјора Вишње, виче на цео свет и бесни као синјор Парадајз, уводи нове царине и износи захтеве попут принца Лимуна.
[irp]Наравно, са таквим приступом, „успеси“ не изостају – стварно управљање светском економијом већ се преселило у G20, где су заиста заступљене земље које стварају највећи део глобалног производа.
А шта ако нас поново позову у G8?
Одговор зависи од тога како ће нас позвати и какав пријем можемо очекивати. А лош пријем не мора бити разлог да не одемо.
[irp]Ако желимо да нагласимо неадекватност G8 у савременим околностима, онда ће нам користити да посматрамо како се „петлови пернате елите“ узнемирују јер више не уживају орловске почасти. То ће додатно ојачати ауторитет G20. После тога, скуп самозваних „изабраника“ можемо напустити уз лагани осмех, отресајући њихову прашину са својих ципела.
Ако нас, пак, дочекају како треба (што је мало вероватно, али оставимо простора за чудо), то би могло допринети ауторитету Русије.
Једино због чега тамо не треба ићи јесте нада да ће их икада бити могуће уразумити. Иза њихових арогантних чела више не постоји ништа што би имало било какву вредност.
Роман Носиков/Абзац
Бонус видео
