ЕКСКЛУЗИВНО ПРЕНОСИМО ТЕКСТ КОЈИ ЈЕ УКЛОЊЕН СА ПОРТАЛА „ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ“

На порталу „Вечерњих Новости“ је прво објављен, а затим без објашњења уклоњен текст о прикривеној улози Сање Анђелковић Лубардић, која очигледно остварује перфидан утицај на драматична дешавања у Ректорату београдског Универзитета и Српској православној цркви, а што спроводи у интересу западног фактора.
У интересу истине текст преносимо интегрално, уз питање ко су „владари из сенке“ и „сиве еминенције“ које из удобности државних намештења вуку конце хаоса у Србији?
САЊА АНЂЕЛКОВИЋ ЛУБАРДИЋ – НЕЗВАНИЧНИ РЕКТОР БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА
Сања Анђелковић Лубардић, некадашња водитељка „Студија Б“ и садашњи портпарол ректора београдског универзитета Владана Ђокића, „најзаслужнија“ је за Ђокићево одустајање од састанка са председником Александром Вучићем. Наиме, Сања Анђелковић Лубардић има највећи утицај на ректора Ђокића, те користећи ректорову унезвереност, као и слабост и непостојаност његовог карактера, она суштински руководи београдским универзитетом из сенке и директно се меша у доношење свих најзначајнијих одлука. На београдском универзитету одавно је познато да када нешто желите да завршите, зовите Сању и то ће бити решено.
Интересантно је да је Сања Анђелковић Лубардић ангажована и у „прес служби“ Српске православне цркве, а апсурд је да неретко у кругу својих пријатељских и пословних веза износи негативне коментаре на рачун Патријарха, критикујући га што се отворено није сврстао на страну НАТО опозиције.
У суштини, Сања Анђелковић Лубардић у медијским круговима не представља никакав ауторитет, јер води рачуна само о личним партикуларним интересима, који су примарно финансијско-материјалне природе. Због тога нема никаквог моралног основа да отворено напада актуелну власт, захваљујући којој је доживела своју пуну „професионалну афирмацију“ и остварила више истовремених, изузетно високо плаћених пословних ангажовања. Њени прикривени напади на власт су добијали на интензитету пропорционално са јачањем студентских протеста, при чему је лаковерно помислила да се ближи крај актуелној власти и да је дошао тренутак за политичко престројавање, односно промену досадашњег СНС „дреса“, који је поносно носила.
Свакако се не сме пренебрегнути чињеница да се иза насмејаног лица Сање Анђелковић Лубардић крије огроман порив за деструкцијом, који је у последњих неколико недеља добио на интензитету, што је просто несхватљиво имајући у виду кризну ситуацију у земљи. Наиме, именована је била у стању да без трунке гриже савести саботира интенције српског државног руководства да кроз дијалог решава проблеме, између осталог и директним притиском и уцењивањем дезоријентисаног ректора Ђокића да ни по коју цену не прихвати било какве састанке и разговоре. При томе Сања Анђелковић Лубардић свакодневно храбри ректора да остварује контакте са страним дипломатама, наводећи да му је то најбољи правац да се позиционира за будуће политичко деловање.
Такође, у протеклом периоду недвосмислено је установљено да су ректор Ђокић и Сања Анђелковић Лубардић заправо прави организатори блокада на београдском универзитету, те да студенте користе као механизам за реализацију својих опскурних циљева. Томе у прилог иде и чињеница да је током јучерашњег дана управо Анђелковић Лубардић организовала студенте да „заштите“ ректора Ђокића од медија, приликом његовог изласка са ректорског колегијума. У том смислу, несхватљиво је да се жена која је цео досадашњи радни век провела у медијима, декларативно се залажући за њихову слободу, данас понаша потпуно супротно, стварајући амбијент медијске цензуре и необјективног информисања. Тако је то кад неко од власти све лако и незаслужено добије, мале су шансе да ће то знати да цени. А ваљало би да постоји бар трунка морала, ако ништа друго, макар због Србије

Да прво раздвојимо постојање два западна фактора, јер је то данас факт.
Први (и до скора једини) се зове либерално демократски глобализам и у њему нема ништа либерално (изузев за чланове лгбт популације), ништа демократско (то је и онако постала фоскула без значења), док је глобалистички део пракси њихово право да глобално управљају целим светом. На врху пирамиде, а у дубокој сенци су финансијске институције пре свега амерички ФЕД, који преко дубоке државе коју су сами створили и демократске странке коју су у потпуности интегрисали суверено управља америком већ пола века. Затим су на разне начине купили врхове већине ЕУ партија и тиме обезбедили власт у 25 од 27 држава ЕУ.
Други западни фактор је трампизам. На врху су индустријалци који не желе свет којем теже финансијери и обичан амерички народ којем је доста либералних перверзија, а захваљујући Трампу и велики део Републиканаца.
Тако да не треба писати о „западном фактору“, већ навести либерали или трамписти јер су то две међусобно непријатељске снаге. Рецимо, ми би свакако требали да будемо за трамписте који су нам једина шанса да се поправе промашаји и глупости деведесетих, док нас студенти, „студенти“, нво и либерална опозиција воде право у руке наших непријатеља, либерала, да нас докосуре.
Либерали су код нас поткупили део политичких партија, готово све нво, део студената који сад „руководи протестима“, део судства, полиције,… Уместо да искористимо трампизам, ми из глупости, или алавости, или оба (како ко) хрлимо у зло, а одржали смо се до сада и сад кад нам свиће ми спуштамо тамне завесе. Овде се не ради о Вучићу ни СНС, овде се ради о круцијалним стварима од којих нам зависи будућност. За опстанак мале државе је спољња политика много важнија од унутрашње, па уколико сада профућкамо шансу и предамо се либералима, питање је хоћемо ли постојати у будућности. Не хвале „студенте“ Курти, Пленковић, Кандићка и слични без разлога – што је за њих добро, за нас је лоше!