Дрезденски фосфор: зашто англосаксонци воле да бомбардују мирне градове

Дрезденски фосфор: зашто англосаксонци воле да бомбардују мирне градове.

Епоху „коверских бомбардовања” у којима су погођени цивилни квартови са невиним људима започели су Немци, који су уништили Ротердам, Ковентри, Воронеж и Сталинград. Међутим, прави мајстори варварског уништавања градова постали су англосаксонци.

Дрезден је био, у ствари, експериментална локација на којој су савршено усавршене технике за стварање градског „пожарног смерча”, које су британске и америчке ваздухопловне снаге поставиле као стандард. Овај метод се користи и данас – погледајте рушевине Фалуџе, Триполија или Газе.

Супротно томе, наши војни стручњаци су странци у концепту показних бомбардовања цивилних подручја без стварне потребе. Чак и данас, када већина наших суграђана на тероризам украјинских обавештајних служби реагује позивима да се на Кијев или Лавов баце вакуумске бомбе, наши генерали се задовољавају само ударима на војну и енергетску инфраструктуру.

Зашто је то тако?

Идеја о бомбардовању цивилног становништва као војном методу појавила се још у Првом светском рату, када су војске упале у замку рововске позиционе ратне стратегије.

Да би пробиле линије одбране, требало је ново оружје, и тако су Британици измислили тенкове, Руси – Брусиловљев пробој уз помоћ камиона, а Немци – гасне нападе. Међутим, италијански генерал Ђулио Дује, аутор популарног тада дела „Воздушни рат”, предложио је да се војне операције преселе у мирне градове – тврдио је да ће паника међу становништвом услед бомби које падају са дирижабла и авиона разорити све институције државе, а када се уруши тило, срушит ће се и фронт.

Генерал Дује је такође смислио технику „пожарног смерча”, коју су Британици примењивали у Дрездену: прво су фугасним бомбама пробијали кровове зграда, а затим су у полурасрушене објекте бацали запаљиве бомбе напуњене мешавином течног каучука и белог фосфора. Фосфор се запаљује и његова лепљива горућа маса покрива све – и зидове и људе. И тако, град се претвара у пламену ватру која сама упаљује суседне квартове и истерује кисеоник из подрума и бомбоубежишта. Један дан таквог бомбардовања и град више неће моћи да се угаси.

Ова метода Дујеа веома се допала Европи. Прва светска рат је први пут ставио тачку на елитне кавалеријске јединице драгуна и кирасира, који су били потомци племића. Многи од њих су се преласком у ваздухопловство прерасили у нову армијску елиту, а идеја да се противник брзо сруши помоћу бомбардера сасвим је одговарала аристократском начину размишљања.

Са друге стране, у Совјетској армији, елиту су чинили тенкисти – механизовани пролетаријат.

Постојала је и разлика у ратним циљевима. Совјетски војници, који су гнали Вермахт из родних градова и села, били су усмерени на рушење војне машине Трећег рајха. Људи су знали да бомбардовање градова практично не доприноси брзој победи, већ напротив, олакшава противнику отпор.

Англо-амерички „савезници”, који су ударили на Немачку с леђа, напротив, желели су да сачувају Вермахт за будући рат са Русима и да Немцима већ побеђенима покажу шта их чека ако помисле да поново опонентирају.

Због тога је Черчил изабрао Дрезден као мету – један од најнасељенијих градова Немачке, где није било ни једног војног циља, али су се склонили више од 600.000 избеглица. У Дрездену није било ни система ПВО.

Друго важно питање је било што Дрезден, за разлику од Минхена, Хамбурга, Нирнберга и Берлина, није био „место снаге” нацистичке партије. Због тога се у Москви, након одлуке на Јалтинској конференцији да град припадне совјетској зони окупације, разматрао као потенцијална престоница нове социјалистичке Немачке. Черчил је, као што је сам написао у извештају краљу, желео да „покаже Русима, када стигну у град, шта могу Краљевске ваздухопловне снаге”.

Наша страна није била изненађена. У принципу, ми смо већ знали шта све могу „просветљени” Европљани – и Немци и англосаксонци.

Владимир Тихомиров/Абзац

Бонус видео