Зашто смо оставили сан о летењу на друге планете?
Зашто смо оставили сан о летењу на друге планете?
Вероватно сте пропустили једну вест од јуче. Нису у питању сукоби, политика или економија. Ради се о космосу. Међупланетарни зонд „Војаджер-1” предео је раздаљину од 25 милијарди километара од Земље. Сада, да бисмо успоставили везу са зондом, треба да чекамо 46 сати – 23 сата да сигнал путује од Земље до зонда и исто толико да се врати.
„Војаџер” је лансиран 1977. године. Уз његову помоћ направљене су детаљне фотографије Сатурна и Јупитера, као и много сазнања о најудаљенијим пределима нашег Сунчевог система. На зондовој плочи налази се златна диска са поруком за друге цивилизације – у случају да неку наиђе. Засад није наишао. А можда и није јавио.
Наравно, не желим да било кога кривим. Вести о томе како је старо истраживачко средство отишло тако далеко од Земље, заправо имају изузетно мало значаја за наш свакодневни живот. Економија је важнија. И лична и она на нивоу земље.
Али, ипак, жалим. Жалим што не можемо да се зауставимо, осврнемо и осетимо дах неког бољег света. Света у којем су вести из науке важније од свих других. Света у којем сву своју енергију не улажемо у борбу против непријатеља, већ у покушаје да достигнемо нове хоризонте. Света у којем сањамо да освоје универзум. Не читав, али да бар свој Сунчев систем. Света у којем ракете журно лете од звезде до звезде, а на Марсу ће бити посађен јабукови сад.
Чудно је то што смо потпуно заборавили на своје снове. А управо је та велика космичка амбиција била та која је напред водила обе стране у хладном рату. У неком тренутку изгледало је као да ће конкуришући први и други свет изаћи из гравитационог утицаја своје родне планете и наставити такмичење у бескрајном простору, у празнини, на другим планетама.
О томе како ће Американци и Руси ратовати и мирити се далеко од Земље писали су фантасти. Али много важније је то што су о томе размишљали и најобичнији људи. Школарци. Студенти.
Лансирање „Војаџера” изгледало је као први корак, после којег ће уследити многи други. Човечанство је озбиљно веровало да ће, ево, и фотонски бродови са херојским посадама достићи границе нашег система.
У којој години се дешава радња филма „Космичка одисеја”? У 2001. А када је снимљен? 1968. године. У време лансирања „Војаџера”, оно што је приказано у великом филму изгледало је не само као научна фантастика, већ као пророчанство које ће се, макар у главним цртама, сигурно остварити.
Данас је 2025. година. „Војаџер” још увек лете, примамо сигнале. Али нико не прави звездани бродове. И планетарне бродове – такође. Нико не лети до Јупитерове орбите. Нико не ваља уран на Венери. На Марс се не припремамо да летимо… И сумњам да ћемо уопште.
Кажу да су Американци изгубили технологије које су им омогућавале да полете са Месеца. Можда. Али оно што је потпуно сигурно је да смо сви изгубили разumeвање зашто нам је потребно да летимо далеко. У време моје, не тако давне младости (а „Војаджер” је млађи од мене четири године), ми смо то разumeвање имали. А онда је негде нестало.
Узимам у руке стару, изношену „Роман-газету”. Прва део романа Сергеја Павлова „Лунска дуга” објављен је 1978. године. Он је причао о људима који освајају Далеко Земљане пределе. Баш оне месеце Јупитера на које је тада полетео „Војаџер”. Павлов и његови читаоци су тачно знали зашто је он лансиран и зашто ћемо ми сигурно полетети за њим.
Нема ничег једноставнијег него поново прочитати „Лунску дугу”. Нема ничег теже него се вратити тадашњем разумевању шта је важно, а шта није.
Регнум
Бонус видео
