Школство живи без реда и знања

Пре неки дан, Телевизија Информер објавила је снимке на којима се види и чује како наставници Основне школе “Петар Ле­ковић” из Пожеге, у радном времену – без ђака које су “отпро­тесовали” кућама да тамо, у виду домаћег задатка, размишљају о моралности оних који би требало да им, зарад просвећења, буду узор – певају рокерске песме и траже да за то добијају плату.

Кад сам пре равно тричетврт века исказао жељу да се упи­шем у учитељску школу, речено ми је да то није за мене јер не знам да певам. Данас, кад сам прочитао “Информерову” вест, ра­забрао сам да су пожешки наставници квалификовани певачи и с правом очекују да за ту своју квалификацију треба да буду пла­ћени. У недоумици сам само због ситнице да ли да их за отпевано рокерство, увезену музичку врсту, треба да плаћа држава која је у Пожегу извезла речено рокање, пошто је, по претпоставци, Др­жа­ва Србија као “произвођач” и делимични корисник народне му­зике, овлашћена да само и једино плаћа народно певање, током последњих деценија познатије као фолк.

И, опет, по претпоставци, ни једној ни другој наставничкој вр­сти не се смело плаћати по основу њихове личне певљивости, њима би право на певачку плату могло припасти само и једино под условом да су, на строго одређеном месту, у школској или факул­тетској згради, у песму укључена и деца.

По претпоставци, наравно, али само оних који образовну и ва­спитну улогу важећег школског система у Србији тумаче по не­каквом сопственом искуству стицаном у времену док се знало шта је то школа, каква јој је улога у друштву и шта је значило школо­вати се. Све тако до времена у коме је она образујућа врста, звала се она учитељска, наставничка или професорска, свеједно, препо­знала себе као високоинтелигенцијску а искуства оних “других” прогласила за најобичнију беспослицу, нарочито њихово очеки­ва­ње да ће школа својим полазницима пружити одређено знање, да ли теоријске, да ли практичне, занатске природе.

И о прошлости србскога народа, на пример.

Каквој црној прошлости, побогу, кад извесна дуБравка, на некаквом факултету, државном, али “и шире” – својим западним ис­то(не)мишљеницима, прича “да се повијест најчешће, данас мож-­да више него икада раније, пише и чита/инструментализира у банално испразном, али тиме опаснијем политичком кључу, да је ‘одувек служила да се обликује садашњост која нам је трајно од­ре­ђивала будућност”, да је “историја била увек ствар манипу­ла­ци­је и промењивости како би којим властодршцима одговарало”, да Србија организовано “фалсификује историју” и “шири мржњу пре­ма Хрватима и другим народима” са простора бивше Југославије, да “државни историчари врло свесно фалсификују историју”, да “уџбеници у Србији промовишу ‘ултрачетничке’ идеје, јер се у њи­ма помињу ратни злочини над Србима и страдање у Јасе­нов­цу”, да је “број жртава у Јасеновцу ‘српски мит’ и да би требало увести нове програме који би величали хрватско-српско братство и јединство”, да је усташки поглавник био “државник” а Благоје Јо­вовић који је на њега пуцао у Аргентини – “четнички злочинац и терориста”, да су за хрватске војне операције против крајишких Срба, окончане бројним убиствима и прогоном око осамсто хи­љада (800.000) Срба са простора броЗЛОвске Хрватске, криви Ср­би јер су “сами изазвали своју трагедију”…

За све то, и којешта друго, она каже да су криви и “неки дру­ги”, не само историчари из Српске академије наука, који “за циљ немају науку, већ подржавање власти и контролу моћи”, већ и “уџбеници у Србији који се баве историјом Јасеновца, историј­ским статусом Републике Српске Крајине и националним иденти­тетима у региону”. Што се тиче “историјских академика”, њихова је кривица – мада је “заборавила” да то каже – што тамо нису и њу “уписали”, школским програмима и уџбеницима није се бавила ка­ко се не би открило да је довољно неписмена и потпуно неспо­соб­на да ишта напише (макар о “статусима” и “идентитетима”), а није се усудила, да л’ на срећу или на несрећу, да каже коју реч и о својој срамотној улози “у формирању историјске свести младих генерација” (https://vaseljenska.net/2024/09/29/dubravka-stojanovic-u-hrvatskoj-se-zali-na-reviziju-srpske-istor/).

Но, добро, она је, можда, све то рекла живећи у уверењу да са својим катедарским колегом Николом Самарџићем представља једину и стварну вредност у историјској неуци, али је, зато, речени Никола успео да јој испод свога “научног самара” све то притврди “осмишљавајући” неке будалаштине о Србима “младим” тек “од по­четка ВИ века, кад су “делимично асимиловали затечене ста­нов­нике и утапали их у постојеће империјалне оквире”, Србима који су “измислили светога Саву” и уз њега светосавље као “идео­логију инспирисану успоном нацизма у Немачкој”. Посебно “рас­положен” према ћирилици, он ће се средином 2020. го­ди­не по­хва­лити да се више не потписује ћирилицом, “јер то нико нормалан не разуме! То више не постоји… Ћириличној багри об­јасниш зашто им се мало-мало дешавају бомбардовања, униште­ње. Или су мо­зак и ћирилица у раскораку или они не контају ла­тиницу. Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађор­ђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили СПЦ, измислили Светога Саву и остале глупости, направили ршум у Црној Гори и Косову. Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора”.

Обоје поменутих непоменика могли су тако јер се Држава Ср­бија као оснивач београдског Универзитета и његов финансијер, није досетила да им ускрати гостопримство на унезверитетској катедри и, самим тим, и финасирање њиховог антидржавног и ан­тинародног деловања. Не зна се посигур због чега није тако по­сту­пљено, мањ ако неки “зналац” из државне управе није помислио да би то противречило мантри о некаквој универзитетској ауто­но­мији зајемченој Уставом и законским правима да универзитет прописује своју унутрашњу организацију, располаже финансиј­ским средствима добијеним из државног буџета или у некој другој законитој форми, бира наставни кадар, прописује услове за упис студената, наставне садржаје и њихово тумачење студентима, организује испите, издаје дипломе, форму и обим научно-истра­живачког рада… – све то под условима који искључују било који вид страначког деловања, али и у правничком уверењу да “научно” деловање против сопственог народа а за рачун “других” – није политика.

Пропис као пропис, а стварно стање омогућило је извесном Сабахудину, пожмирепу приправном на сваку неподопштину, по­чев од оне да је себе “надимео” Динком Шакићем, командантом концентрационог логора Јасеновац и усташким ратним злочин­цем, преко оне да је – можда и по задатку – почетком деведесетих година прошлога века “избегао” из северозападне Босне у Срби­ју, да користећи се баш том званичном србском недосетљивошћу, своју “интелигенцијску” мисију на једном новосадском наставни­чком факултету посвети незнању, како би део више бесловесних него наивних студената, лакше могао усмерити против србске Др­жаве и србског народа.

На тој и таквој или сличној “интелигенцијској” логици усто­личеној на унезверитетима, ововремени “мајстори од школства” у Србији потпуно обесмишљавајући још од давнина познато изреку да је понављање мајка наука, “открили” су да ће школство бити брже, јефтиније, бесмисленије и неприметније кад се укине понављање. Поменутим “откривачима” писао сам о томе да или три пута, али џаба, ваљда су хтели да ми ставе на (не)знање да је деци много и оно “недовољно” знање упутно за некадашње попр­авне испите, понављачко да не помињемо.

Остало је непознато како смо и зашто дошли до тога, али ме је та непознатост принудила да се присетим како сам, кад сам био мали, чуо да је школски систем у Србији, настао комбиновањем руског и француског, један од највреднијих у свету; ваљда су Французи и Руси знали шта раде кад су осмишљавали како да образују своју младеж. Е, сад, не зна се посигурно да ли је неко са стране или, можда, “из домаће радиности”, разабрао да су Србчад претерала са знањем, тек – одједном се појавила Болоњска де­кла­рација заснована на “знањима” неке тамо школе географски блиске Арктику, чије је основно обележје, у званичном тумачењу Званичне Србије, чак и ако ђак не зна како се зове и каква је ра­злика између мукнути и бекнути, постало стопостотна пролаз­ност кроз основне и средње школе, непоновљивост такорећи, данас позната као законска замена за некадашње понављање по­јединих разреда.

Да такво “достигнуће” не би постало својина средњошколске и основачке дечурлије, Држава Србија потрудила се да непонов­љивост уведе и у бројне високошколске институције. Учињено је то на врло једноставан начин: уписаним студентима омогућено је да до дипломе стигну “у неколико рата”. (Када сам у једном од оних писама послатих и Званичној Србији написао да је тако не­што неизводљиво на медицинским факултетима, један доктор од неке науке ту је моју “неизводљивост” делимично потврдио: “пролазност” на односном факултету не плаћа се у ратама, већ се то чини појединим професорима, у четири ока).

Све се то дешава у време у коме је број коцкарница по Србији вишеструко надмашио школску бројност, кад је Званична Србија установила да светоме Сави не пристаје да се по њему назове нека тамо основна школа у разно вукојебини, кад је свака шуша могла да своју трафику “на ћошку” претвори у приватни факултет…

У време и у условима који су ме подстакли да Званичној Ср­бији предложим реорганизацију школског система, реформу та­ко­рећи, на економској основи: да би србска деца и омладина избе­гла многогодишње замлаћивање по којекаквим школама, да се ратосиљамо издавања којекаквих књига и кучина, да се постојеће школске зграде искористе за неке озбиљније друштвене потребе – макар и за проширење коцкарничке мреже -, да се (пре­ко­)­бројно наставно особље скине са платних спискова и некуд пре­усмери, да се избегну издаци за превазиђене видове наставничког о(не)способљавања, сваком детету за седми рођендан треба уде­лити диплому неког од факултета, небитно којег јер, у постој­ећим (не)приликама, није важно знање, важни су политичка при­падност и политичка “зрелост”.

Све то у складу с оствареним или, лепше рећи: наметнутим дечјим “цивилизацијским” правима. Одавно нисам навраћао у не­ку основну или средњу школу, тако да не знам да ли деца, поред тога што не морају слушати шта то и о чему говори учитељ јер им је и код куће објашњено да су “непрелазне” оцене укинуте, треба да уче и могу ли бирати коју оцену да добију за свој(у) (не)од­говор(ност), морају ли уопште свраћати до школе и похађати на­ставу, али ми се једна васпитачица “похвалила” да у забавишту ни руком не сме додирнути дете – мора бити да родитељи свакод­невно “интервјуишу” своју децу кад их отуд изведу, па ако чују да се тако нешто десило, тешко васпитачици.

Са тим у непосредној вези стоји и “право” сваког ововре­меног родитеља да неке пропусте “остварене” током свога шко­ловања накнади и повременим упадима у школу, не би ли тамо учитеља свога “оправљеног” детета подучавао учитељском зана­ту, чак и физичким методама. А можда жалећи што му родитељи у време док је Бог помагао, нису имали таква права јер су у школу долазили – не баш редовно – само на родитељске састанке или по позиву учитељевом или директоровом зарад “ћаскања” о неком његовом крупнијем несташлуку.

Без обзира на све довде изречено, макар то деловало помало безвезно, добро би било да Држава Србија поразмисли о потреби да се почетак најчешћег радног времена са девет сати – што између свитања и сумрака, запосленим родитељима малолетне деце не оставља времена да се њима баве и васпитавају је у домаћинским условима – премести на шест, пола седам или седам ујутру.

Разлог је разумљив свакоме ко иоле мисли о очувању србске породице: то ново а старо, опробано радно време оставило би ро­дитељима више могућности да се баве својом децом, те би, супро­т­но начелима “Комунистичког манифеста” о укидању Породице и Отаџбине, начелима осмишљеним зарад уништења србског наро­да (и руског, наравно, који је србско племе), помогло школар­цима, од основне школе до оних највишега ранга, да у доброј мери умакну утицају којекаквих друштвених мрежа, улице и “дечјих права”.

А то би, верујем, помогло школској и свеучилишној “интели­генцији” да се колико-толико опасуљи.

Илија Петровић / Васељенска