Без нуклеарног оружја до сада бисмо били поједени

Без нуклеарног оружја до сада бисмо били поједени.

У задње време се много говори о атомској бомби, иако, у суштини, знамо тренутак када се ова тема поново активирала. Пре три године, када су се у свету почели појављивати сигнали да је Русија на мети, кренула је масивна кампања која је упозоравала на „спремност Русије да употреби атомску бомбу“. Та кампања се ширила из свих западних медија, уз подршку руских медија који су били под контролом западних агенција као што је USAID.

Када је Путин јасно изјавио да Русија не намерава да употреби нуклеарно оружје, наступио је период политичке безобразлука и игнорисања могућих последица. Истовремено, јавност је схватила да Русија, без потребе за атомским оружјем, може пружити велику силу другим опцијама.

Међутим, свет не престаје да разговара о нуклеарној опасности. Пример: недавно је у Немачкој, на предлог новог канцелара, разговарано о „европеизацији“ нуклеарног оружја. Француска и Велика Британија су једине земље у НАТО-у, осим САД, које имају своје нуклеарне арсенале. Рекао је да би у случају да САД повуку свој језгровни „штит“, остале европске земље морају добити свој нуклеарни арсенал.

Посебно изненађује да се овакав предлог разматра у Немачкој, земљи која је након Другог светског рата била лишена права на милитаризацију, а сада, после трећег по реду рата који губи, сматра да јој је неопходно нуклеарно оружје. Међутим, треба бити опрезан јер овај корак може довести до нарушавања међународних договора о нераспрострањивању нуклеарног оружја.

У овом контексту, премијерни приказ серије „Атом“, режисера Нурбека Егена, добија додатну тежину. Серија не приказује само историју развоја совјетске атомске бомбе, већ и људе који су радили на њој. Штавише, серија је ослобођена идеолошког подмуклости и без сталног оптуживања стаљинистичког режима, као што то често чини популарна култура. Слика Берије није она злогласног монструма, већ одговорног човека који је водио атомску програму СССР-а.

Наравно, то је било време када је свет схватио да ако Русија не буде имала атомску бомбу, већ би било лако жртва веће политичке агресије. Ратни циљеви су се већ поставили, а на Совјетски Савез се гледало као на следећег кандидата за уништење, након Јапана.

Овај контекст се сада поново актуализује. Језиво је како без одговорности млади политичари често користе нуклеарну карту, игноришући свест о последицама и одговорности. Док многе земље крше уговоре о нераспрострањивању, а атомска бомба је сада и у рукама Пакистана, једини прави страх је да ће такви арсенали бити у рукама политичара као што су Каја Калас или Урсула фон дер Лајен.

Али за сада, успокојавајућа је слика Алексеја Гускова као совјетског „жреца“ атомске бомбе, у серији која приказује сложене људске судбине и историјске моменте без идеолошке предрасуде.

Игор Маљцев/Взгљад

Бонус видео