Технологија НВО „КАНВАС“ и тзв. обојених револуција – механизам насилне, нелегалне промене власти кроз студентске протесте

Оно што следи јесте детаљна анализа механизма којим се покушава изазвати насилна промена власти (државни удар) под плаштом студентских протеста.

1. ПОВОД

Да би се побуна (протест) покренула, потребно је пронаћи довољно снажан изговор. У нашем случају, он је пронађен у наводном нападу на особе које су нелегално блокирале раскрснице, као и у привођењу изгредника и необјављивању документације у вези са реконструкцијом железничке станице у Новом Саду – иако то није ничија законска обавеза.

2. ПРОПАГАНДА

Кључно је да се протест прикаже као „студентски“, јер су грађани – чак и они који су опозиционо оријентисани – далеко спремнији да подрже младе, омладину и „будућност Србије“, него доказано неуспешне политичаре.

Иако у протестима и незаконитим блокадама учествује мање од 2% студената, они се на друштвеним мрежама, преко мреже страначких и НВО ботова, наменски отворених налога, као и уз подршку појединих медија, представљају као масовни студентски покрет. Сто пута поновљена лаж постаје истина, нарочито међу политички острашћеним и екстремизованим појединцима.

Једнако је важно да се ова пропаганда шири и путем регионалних медија и инфлуенсера у иностранству, како би се држави нанео ударац, пре свега економски, стварањем негативне слике у свету.

3. ЛОГИСТИКА

Ниједна обојена револуција није могућа без озбиљне логистике – пре свега, без велике количине новца и јаке медијске подршке.

У овом случају, логистику чине:

НВО финансиране од стране западних фондација и страних влада (Проглас, ЦРТА, Грађанске иницијативе), опозиционе странке, медији под контролом Јунајтед групе (Н1, Нова С, листови Данас и Радар, њихови портали, као и различити квази-медији и „истраживачки“ портали са страним финансирањем).

Опозиционе партије користе своју инфраструктуру за пребацивање људи са протеста на протест и из града у град. Будући да је у четири највећа града Србије на последњих неколико избора за опозицију гласало око 500.000 грађана, није тешко организовати да барем 10% тог броја дође на једно место сваке две до три недеље. Уз добру пропаганду, забаву, музику и храну, тај број се лако одржава.

Посебно је забрињавајуће што се у протестима злоупотребљавају деца и образовни систем. Политички и НВО активисти у школама подстичу ученике да излазе на улице, правећи бројност на протестима уместо да буду на настави. Ово је први пут у историји да се у политичке сврхе отворено медијски експлоатишу чак и деца из основних школа.

4. НАРАТИВ

На почетку је важно створити утисак да протести немају политичку позадину, већ да су покренути због наизглед општеприхваћених, неполитичких и нејасних захтева.

Један од захтева чак јесте истински студентски, а осим што студентима и професорима доноси директне финансијске бенефите, овај елемент служи као изговор да „њих политика не занима“.

5. ИМИЏ

Неопходно је да студентски протести постану популарни и прихватљиви широј јавности, нарочито младима.

У почетку је било проблема са овим сегментом, јер су се на челу протеста налазили млади партијски и НВО активисти, па чак и припадници анархистичких група. Када је схваћено да то представља проблем, стварне вође протеста, чији идентитет није јавно познат, одлучиле су да их повуку у позадину и у први план истуре непознате младе особе, српске заставе и патриотске пароле – као „кукавичје јаје“.

6. АНОНИМНОСТ

Јавност није имала прилику да види ниједан пленум.

Да ли је неко од истраживачких и „независних“ новинара покушао да извештава о томе како се доносе одлуке? Колико студената заиста учествује у тим седницама, ако уопште постоје?

Ко управља мрежом од преко педесет „пленумских“ налога на друштвеним мрежама? Ко организује планове за протесте који трају по 24 сата? Ко финансира огромне количине хране, пића и друге опреме? Ко одређује говорнике?

Одговори на ова питања остају непознати.

7. РЕЗУЛТАТ

На крају, долазимо до главног циља ове сложене операције – преузимања полуга власти.

Како грађани не могу бесконачно излазити на протесте и пешачити у недоглед, у једном тренутку мора доћи до „преломног тренутка“. Тада организатори повлаче кључни потез: проглашавају да „захтеви нису испуњени“ и покушавају насилно да преузму власт.

Али ко то може да уради?

Не може 100, 200 или чак 500 хиљада људи у Београду, јер је у Србији након Брозовог режима власт освајана само на изборима са најмање два милиона гласова, често и три.

Изузетак је државни удар 5. октобра 2000. године, када је, уз подршку дела Војске и полиције, оформљена тзв. прелазна влада као договор Коштунице и Милошевића. Ипак, чак и тада, избори су одржани, а Коштуница је добио скоро 2,5 милиона гласова.

Јасно је да они који стоје иза овога неће одустати, јер верују да су „Богом дани“ да владају, упркос томе што их народ не жели.

Зато је важно да као појединци не будемо наивни и да не дозволимо да Србија буде увучена у кризу, у којој би полиција и оружане снаге морале да бране уставни поредак од уплива страних фактора.

Давид Бабић