Вековна антисрпска завера: Западни удари на Србе од средњег века до данас

Бројне телевизијске станице по Србији, своје још бројније ем­и­сије већ годинама посвећују потрази за одговором на питање због чега су “Срби, српство и православље трн у оку” некима та­мо, с тим што за “трагаче” користе многобројне “аналитичаре” сна­бдевене небројеним “неупитним открићима”, почев од Авноја 1943, Дрезденског конгреса 1928, анексије Босне и Херцеговине 1908, Тајне конвенције 1881, све до онога што су они, “аналити­чари”, сваки за себе, сазнали шта се то Србији догодило и догађа сутра. У том безмало сутрашњем кругу нашла се и београдска телевизија “Информер” која је својој искусној “водилици” допу­сти­ла да 1. марта запита своје саговорнике “да ли је српство у це­лини нападнуто и шта свету смета данашња српска политика”.

И неки од “словних” портала баве се сличним питањима по­зај­мљујући одговоре од својих “писмених” сарадника, а само се пор­тал ИН4С, крајем фебруара, досетио да за “мишљење” запита вештачку интели­генцију https://www.in4s.net/pitali-smo-chatgpt-zasto-su-globalistima-srbi-srpstvo-i-pravosla/).

Као што се и (није) очекивало, “одговорник” је препознао ви­ше “трновитих” разлога:

– Православље као препрека унификацији;

– Српски национални идентитет и отпор глобализму;

– Геополитички положај Србије;

– Одбијање потпуне интеграције у западне структуре;

– Притисак на културну и духовну аутономију;

– Косово као симбол отпора;

– Историјска улога Срба као балканског фактора.

Уз понуђене “трнове” дата су и краћа, бескрајно уопштена об­ра­зложења, али она, бар за ову (не)прилику нису неопходна, на­рочито због тога што је “одговорни” вештачки интелигент бла­годарећи мањкавом знању његовог програмера, али и потпуном незнању званичне историјске науке у Срба, био ускраћен за “при­хват” најизразитијих противср­б­ских активности геноцидне при­ро­де, које би му пружиле могућност да сваки “трн” представи са свим припадајућим злочиначких обележјима.

На пример:

– Незадовољан што у Моравској учи “друкчије но што је обе­ћао”, Ватикан је крајем 9. века позвао на одговорност Методија, Ћириловога брата, додатно му пребацујући и “употребу словен­ског језика, кога му је забранио”;

– Средином 11. века, ватикански “идеолози” прогласили су ћирилицу за “ђавоље писмо”;

– Ватикан је од краја 12. до почетка 15. века организовао пет­наестак крсташких ратова против Срба у Босни, Далмацији и цар­ској Србији – последњи новембра 1407. године у Босни, у време кад је било извесно да је Османско царство како-тако успело да осигура своју власт на окупираним деловима Србске Земље, што је у Риму дочекано с уве­рењем да ће Срб­ство бити сатрто;

– Римока­толичком западном свету ни у примисли није било да се одупре турском упаду на Хелм (доцније названом Балканско полуострво), а чињеница да су даљи турски продор на Запад зау­ставили баш Срби, Ватикану није сметала да “своје” граничне зе­мље према Турској (Хрватску, Маџарску…) назове “предзиђем хришћанства” (Аntemurale Christianitatis);

– Римокатолички рат против православља настављен је на размеђи 16. и 17. века, по ватиканском “рецепту” да се раскол ме­ђу хришћа­нима може решити тако што ће трећина православаца бити преведена у латинску веру, трећину ваља проте­ра­ти у “не­дођију”, док би ону преосталу трећину најпо­стојанијих правосла­ваца требало немилосрдно поби­ти;

– Ракоцијева буна у Угарској с почетка 18. века, формално диг­нута против Аустрије, спроведена је и окончана геноцидним по­ходом против србскога живља по Барањи и Бачкој, током ко­јега је, према писању маџарских историчара, побијено, највећим делом поклано 120.000 Срба а сва њина имања и села попаљена;

– Током 18. века, по данашњој Војводини Србској маџаризо­вано је око милион осамсто хиљада Срба и Словака, од старине србскога племена;

– Почетком 19. века, Аустрија је своју званичну политику по­ставила на “правилу” да Србија може припасти њој или Турској, “али сама никада – слободна и независна држава”;

– Србски отпор угарском “законоправилу” из 1848. године да “све народности (тамо) живеће… морају изгубити језик, вјеру, на­родност и т. д па се прелити у Маџаре”, плаћен је тако што је “звер­ски тада побијено преко 100.00 душа Срба” и разорено 115 србских цркава и манастира, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”;

– Средином 19. века, Маркс и Енгелс, идеолози “научног со­цијализма”, уствр­дили су да су Јужни Словени (што се најчешће чита као Срби) “нуж­но контрареволуционарни”, да је историја осу­дила “реакци­о­нар­не” Србе на нестанак с историјске позорни­це”, да Европа мо­же постати срећна тек “ако би физички било мо­гуће одвући Ср­бију на сред мора и потопити је на дно”, што све, кроз одредбу “Комунистичког манифеста” о укидању породице и Отаџбине, са­држи у себи и геноцидну замисао о уништењу срб­ског народа. И рус­ког, наравно, јер Руси су србско племе, тек са краја 5. века познати као “Словени”. Уосталом, и назив Руске Зе­мље изведен је од појма “Рашани”, у грчкој грешци “Трачани”, сродно називу средњовековне србске државе Рашке, а у дана­шњој енглеској верзији “Раша”.

– На самом почетку Великог рата, Ватикан је “препоручио” Аустроугарској “да казни свог опасног суседа на Дунаву… да Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, што је Немачку охрабрило у намери “да буде рат… да Србија мора бити ма­сакрирана”;

– Крајем 1915. године, Французи су “помогли” Ср­бима, њеној војсци и бројним цивилима да узмичући пред немач­ком, аустро­угарском и бугарском војном силом и повлачећи се према Јадран­ском мору, стравично пострадају на арбанашком и црногорском беспућу, а Енглези, нешто касније, и измештањем руске војске са Солунског фронта;

– Током Другог светског рата, партизански комунисти, след­беници марксенгелске “мисли” удру­жени са хрватским усташама ватиканске “школе”, постигли су да, према послератном саопшт­е­њу Србске православне Цркве, Срби оста­ну “краћи” за око два ми­лиона четиристо хиљада душа. У наставку, за првих шест послератних година, у условима броЗЛОв­ске комуноусташке окупације Србије, под паролом “Србија нема чему да се нада”, ликвидирано је 586.000, а на “службеном путу” у броЗЛОвим тамницама “одмарало” се око три милиона осамсто хиљада Срба;

– Током прве половине деведесетих година прошлога века, неоусташка Хрватска и исламско-фундаменталистичка Босна, уз војну и политичку потпору фашикратског Запада, али и уз траже­ње римскога папе (1992) да Западноевропска унија и Северно­ат­лантски савез поведу крсташки рат против Срба, извеле су гено­цид над србским народом западно од Дрине и Дунава. Рачуна се да је тада у Босни и Херцеговини изгинуло око 24.800 а отуд проте­ра­но око 125.000 Срба. У исто време, по Србској Крајини и Хрват­ској, према подацима Документационог центра “Веритас”, стра­да­ло је око 7.200 Срба, док је, према једном саопштењу Владе Ре­публике Србске Крајине у прогонству, отуд протерано и свих 800.000 Срба. Дода ли се томе да су усташе “преузеле” станове протераних “урбаних” Срба, те да је по Крајини уништено преко 20.000 кућа, како некоме од прогнаних не би пало на ум да се тамо врати, постаје видљивије коликог су обима биле геноцидне радње изведене над србским народом;

– Током пролећа 1999. године (24. март – 9. јун), Србију је на­пала западна фа­ши­кратија окупљена око Сједињених Америчких Држава у Север­но­атлантском војном савезу, чији је најуочљивији “успех” био ис­паљивање 31.000 бојевих глава “пуњених” осирома­шеним урани­ју­мом (ваљда су онај “богати” или “обогаћени” сачували за себе), са радијацијом сто пута већом од оне у Хи­ро­шими и Нага­сакију (1945), са повећаним стерилитетом мушкога света нарочи­то и стопом смртности од рака већом за четрдесетак посто од европског;

– Ни сто дана касније, западна фашикратија је свој неуспех у управо поменутом нуклеарном и хемијском рату против Србије купила “поправним испитом” пред опозицијом србској Држави и србском народу – делимично познатим и по оној телевизијској по­руци једнога будућег министра да “шест милијарди чека на гра­ници” -, која је “свој” постизборни петооктобарски државни удар (2000) прикрила паљењем изборног материјала у скупштинском здању а оверила пљачком свега што се по Србији опљачкати мо­гло, уништењем војне технике што је србску војску (макар се она тада звала Војска Југослвије) увело у схватање онога двогоди­шњака са прстићем у устима који је некакву дечју игру на ливади представио поруком “мама, ено лојске”;

– Пошто је 2012. поражена на изборима, поменута петоок­то­барска “опозиција” накратко је заћутала, да би крајем 2023. годи­не своје скупштинско беспосличење превела у коалицију пре­по­з­натљиву под називом “Насиљем против Србије”. Током наредних дванаестак месеци, ти су протести омасовљавани бла­годарећи обе­ћавајућим паролама бацаним пред наивни свет, нај­већим делом пред децу неспособну да схвате смисао онога о чему пишу аме­рички мовинари – да су појединци “у Србији зарађивали 400.000 долара годишње преко невладиних организација финан­си­раних од стране УСАИД”. У свему томе најтрагичније је што су ђачку и студентску младеж у тај опозициони брлог увукли њихови учи­тељи, они који су заборавили да су учитељи, некада, док је Бог помагао, били угледно занимање у србскоме ро­ду, они којима не стиже до онога што се у нормалном свету зове МОЗАК да су деца веровала учитељима као и родитељима, неретко и ви­ше, они који на исту ту младеж, тренутно, гледају као на усрану мотку у рука­ма а до краја ће је одбацити као искори­шћени то­а­летни папир;

– Пристајањем ђачке и студентске младежи уз доказани пла­ћени србски отпад, што може бити праћено не само “губљењем го­дине” и додатним трошковима због пропуштених испитних ро­ко­ва, већ и сукобима у породици што, само по себи, уз остварење оне нешто раније поменуте манифестне “препоруке” за нестанак и породице и Отаџбине, садржи у себи и геноцидну замисао о уни­штењу србског (и руског) народа.

Помињање геноцидне замисли о уни­штењу србског и рус­ког народа враћа нас на навод изречен у уводном делу овога текста да је званична историјска наука у Срба “необавештена” о каквим се то антисрбским, злочиначким активностима “неких тамо” ради, али и обавезује да се подсетимо на чињеницу да се средства јавног информисања, посебно телевизијски ме­дији, уопште не упуштају у било какав облик образовних делатности. Кажем то јер сам у по­следње време, од 2019. године до данас, небројено пута под­се­ћао информативну “сферу” на стварну проблематику – узалудно, наравно, пошто је њеноме “чланству” било забавније да прежва­кавају најразлич­није “аналитичке анализе” нечега, којечега и ни­чега што су њихови без­бројни “аналитички гости” сазнавали да се десило јутрос или сутра.

Свима њима далеко је од памети да су Срби творци људске цивилизације, да је, примера ради, француски слависта Сипријан Робер пре скоро два века писао да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски, језик-мајка, те да је, неку деценију касније, француски правни историчар Фистел де Куланж бавећи се извес­ним етнолошким категоријама написао да су Јелини, као новодо­шли у земљу данас звану Грчка, поробљавањем многобројнијих србских стари­на­ца (према својим подложницима били свирепи, или грки, односно грци, како се то може чути у неким ста­ријим го­ворима) постепено преузимали највећи број њи­хо­вих култова, пре свих култ породице, култ огњи­шта, култ брака, култ својине, култ умрлих, и на њима те­ме­љили не само своје наводно првенство на освоје­ним те­ри­торијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје примат.

А тај “културни свет”, духовно јалов, оптереће­и комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом без­де­т­ном, јаловом браку ро­дила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25) знајући да је “на зачељу ства­ра­ња цивилизације у Европи”, осмилио је и, зарад уништења србскога рода – што укључује и Русе као србско племе -, векови­ма предузимао бројне геноцидне активности, делом представље­не већ датим примерима. Примерима којима треба додати и наме­ру за улазак у општи рат против Свесрбства, наговештену не­давним нељудским позивом украјинског посланика Алексеја Гончарен­ка, са трибине Парламентарне скупштине Савета Евро­пе, на уби­ство руског председника Владимира Путина. “И ништа. Нико ни­је реаговао, нико није напустио салу, нико није осудио та­кав позив. Напротив, добио је аплауз” – што само потврђује отво­ренуо ан­ти­србско расположење антихришћанске европске фашикратије.

Разложним људима с европског Запада предобро је познато да је Србе, баш због тога што су они успоставили цивиизацијске норме од интереса за постојање целога људског рода, врло те­шко, скоро немогуће уклопити у накарадне антицивилизацијске стеге разних нових, новијих и најновијих светских поредака.

И мада им је непознато да је европски континент назван по Србкињи Европи, тетки Илировој, познато им је да “Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница”, те да “воле све под­једнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења”.

Кад ових дана читамо, у виду разних претњи фашикратског европског Запада да “Европа хитно мора поново да се наоружа”, да јој је “након дугог времена недовољног улагања, сада од нај­веће важности да се појачају улагања у одбрану на дужи вре­мен­ски период”, да се “због сигурности Европске уније… мора(мо) у геостратешком окружењу у којем живи(мо), припремити за нај­го­ре и стога појачати одбрану”, те да је “достигнута граница тран­сфера наоружања из Бундесвера у Украјину, а сада је у новим ус­ловима неопходно ојачати сопствене одбрамбене способности Ев­ропе и, у координацији са другим државама, обезбедити да сва­ка од њих буде добро снабдевена”, у први план избија питање од кога то Европа треба да се брани.

Од себе саме, наравно, јер Срби – у које, рекосмо, спадају и Ру­си као србско племе – и иначе не практикују да излазе из својих граница. Ако су и излазили, чинили су то накратко, само да би протерали оне који су их нападали са злочиначким намерама, као што су то, на пример, учинили Руси 1945. са Немцима; оне “оста­ле” из 1941. године који су се у међувремену “предомислили”, пре­пустили су забораву.

Што се тиче европског страха од Американаца који су пре­овлађујућим утицајем у Северноатлантском савезу, Европу и до сада “штитили” у њиховим нападима на Србе, и једнима и другима само преостаје да се између себе договоре ко је од њих био “про­дуктивнији” у геноцидним радњама над Србима.

Ако је земљама учлањеним у Европску унију имало стало до и зрнца цивилизацијских вредности, могле би мирне душе обуста­вити издвајање финансијских средстава за производњу или набав­ку ратне технике. Мањ ако се оне “једнакије” међу њима не при­бојавају да би нека од оних мање једнаких могла “окренути ћурак наопако” и заратити против својих дотадашњих исто(не)мишље­ница, можда и у знак закаснелог покајања за нека непочинства над Православним Србским Светом.

Али, не, земљама Европске уније као да није стало до било ка­к­вих измена у антисрбској политици настајалој у време Методи­јево и усавршаваној и практикованој током претходних дванаестак векова.

Пре дан-два, то је потврдио и извесни Тонино Пизула, уста­шки ратник против Србске Крајине и учесник украјинског Евро­мајдана из 2014. године, што га је у Европској унији препоручило за известиоца Европског парламента за Србију, изјавом да се у Србији “масовни грађански покрет и незадовољство не само да не смањује, већ све више добија подршку”, те да “Европска унија пра­ти ситуацију и да само чека прави тренутак да се умеша”.

Првих дана марта 7532(2025)

Илија Петровић / Васељенска