Божије заповести и људска предања
Божије заповести и људска предања.
Када људско предање улази у противречност са Свештеним предањем, оно мора бити одбачено.
На први поглед, учење Христа је увек добро, у свему и за све. Али у стварности, оно је веома неудобно, неповољно, често се противи опште прихваћеним схватањима и нормама. И у тим случајевима јавља се велики искушење да се коригује то учење. Не да се противи њему, већ да се смисле заобилазнице, изузеци, различити начини да се заобиђе Божија заповест, ако нам се веома не свиђа да је испунимо.
Тиме пре, овај искушење се јавља ако за испуњење заповести морамо нечим жртвовати: имовином, друштвеним статусом, ауторитетом и тако даље. А ако испуњење заповести значи одрицање од онога што се зове државним или националним интересом, друштвеним добром, онда кориговање Божије заповести постаје просто неопходно. И људска предања успешно се носе са овим задатком.
Примера за то у историји има на десетине. Један од последњих – позната дискусија између Патријарха Кирила и свештеника Алексеја Шљапина на састанку духовенства Московске митрополије. Свештеник је говорио Патријарху о Божијој заповести да проповедају Царство Божије, а Патријарх му је одговарао о патриотизму Дмитрија Донског и Александра Невског. Очигледно је да Божију заповест није могуће опозвати било којим примерима светитеља. Али ипак су ту интереси државе, тим пре када та држава води рат за њих.
Заиста, имамо огроман број житија светитеља, проповеди и поука разних црквених личности који позивају на заштиту интереса државе и друштва. И чини се да су сва ова разматрања и примери са људске тачке гледишта исправни и логични. Заштита домовине, спасавање отаџбине, слава наше земље, друштвено и лично благостање и тако даље. Све то нам је драго, ми желимо то да слушамо и тиме да се водимо. И тако желимо да се смиримо и кажемо: „Ето, видите, и сами свети тако говоре и тако поступају“. Али Еванђеље је неудобно управо зато што понекад не уклапа у наша људска схватања, чак и када их изговоре свети и инспирисани су њиховим примерима.
Једно од најраспрострањенијих заблуда нашег црквеног разматрања је то што, канонизујући овог или оног светитеља, подвижника или мученика, у нашем разматрању канонизујемо сва његова дела, поступке, све његове ставове, па чак и особине карактера. Ако се у житијима светитеља и помињу њихови греси, то обично иде по шеми: „пре“ и „после“. Да, грешио је, али се покајао и постао свет. Ми не волимо да говоримо о томе да и живећи светим животом, човек може да греши, заблуђује, поступа неправилно или чак грешно. Међутим, приступ Светог Писма овоме је потпуно другачији. Светост, обожење, стечење Светог Духа не одузима човеку ништа људско: особине карактера, националне, интелектуалне и друге особитости, начин размишљања, људске слабости, право на грешке.
Ко може бити светији и праведнији од апостола Петра, коме је Господ дао кључеве Царства, заповедио му да паствује своје овце и испунио Светим Духом на дан Педесетнице? Петра, чија је само сенка исцељивала безнадежно болесне? Али ипак, када је Петра оптужио лицемерје, добио је опомена од апостола Павла:
„Када је Петра дошао у Антиохију, ја сам му се супротставио лице у лице, јер је био оптужен. Јер, док нису дошли неки од Јакова, јео је с незнабошцима; а када су дошли, постао је тајан и избегавао их, плашећи се обрезаних. Са њим су лицемерили и други Јевреји, тако да је чак и Варнава био увучен у њихово лицемерје. Али када сам видео да не поступају исправно по истини Еванђеља, рекао сам Петру пред свима: ако ти, будући Јеврејин, живиш по-језички, а не по-јеврејски, зашто онда принужаваш незнабошце да живе по-јеврејски?“ (Гал. 2, 11-14)
Правдање ратова и позивање на учешће у њима обично се оправдава примерима светих ратника, Георгија Победоносца, Феодора Стратилата, Александра Невског и тако даље. Али да ли је Црква њих канонизовала због ратничких подвига? Да ли су постали свети зато што су убијали у рату сличне себе? Очигледно не. Вереност Господу Исусу Христу, активна примена заповести о љубави према Богу и ближњем, покајање и подвижнички живот – то је био разлог њихове канонизације. Али садашњи политички тренутак нас приморава да све то ставимо на други план, а да истакнемо историјске чињенице да је тај и тај светитељ водио битке, победио овај или онај народ, или истерао неке са своје земље.
Но, није ли ово људско предање, које укида Божију заповест? Зар није ово оно што је Исус Христос рекао фарисејима: „Јер ви, оставивши заповест Божију, држите се људског предања, прања чаша и чаша, и чините много шта слично томе“ (Мк. 7, 8).
Неким људима се веома жели да ратују и наметну своје виђење света силом оружја. То је очигледно у супротности с Божијом заповешћу: „не убиј“, која се односи на агресивни рат. Зато треба смислити нешто што ће изгледати привлачно и лепо у очима народа и сакрити овај конфликт с Еванђељем. И ево примера светих ратника. Делује све логично и исправно. Исто је било и у време Христа. Неким људима није било драго да троше материјална средства на своје старе родитеље, али у Мојсијевом закону је постојала заповест: „поштуј оца и матер своје“. Људско предање дошло је у помоћ, а то је био „корван“, када је човек уместо да издржава родитеље, проглашавао ова средства као „дар Богу“. Уз то, није било обавезно да их да, могао је да настави да их користи.
„И рекао им: добро ли је што укидаш заповест Божију да би одржао своје предање? Јер Мојсије рече: „поштуј оца свог и мајку своју“, и: „ко прети оцу или мајци, смрћу нека умре“. А ви кажете: „ко каже оцу или матери: корван (то јест: „дар Богу“) оно чиме би се користио, већ ви допуштате да не чини ништа за оца свог или за мајку своју“ (Мк. 7, 9-13).
Заповест Божија не може бити промењена људским предањем. Бог је безуслован, и Његове заповести не подлежу промени ради оправдања људских интереса.
Андреј Власов/Савез православних новинара
Превод с руског:В.Т./Васељенска
Бонус видео
