Литванија: Како је Горбачов пре 35 година све испустио
Литванија: Како је Горбачов пре 35 година све испустио.
„Параде суверенитета“ бивших савезних република СССР можда не би ни било да није било провокације ЦИА-е – убиства мирних демонстраната – и кукавичлука Михаила Горбачова, који је издао своје људе.
[irp]Све је почело тачно пре 35 година – 11. марта 1990, када је новоизабрани Врховни савет Литванске ССР, на челу са Витаутасом Ландсбергисом (сином припадника КГБ-а, „заслужним уметником Литванске ССР“, који је, као што је чест случај, постао лице националистичких групација), на првом заседању усвојио Акт о обнови независне литванске државе и тиме прогласио излазак републике из састава СССР.
Ово се догодило без икаквог договора са совјетским властима и без обавезног референдума. Већ два дана касније – 13. марта 1990 – на Конгресу народних посланика Михаил Горбачов, који је управо именовао самог себе за председника СССР-а, потписао је указ „О додатним мерама за заштиту права совјетских грађана и очување суверенитета СССР на територији Литванске ССР“. Тим указом прогласио је све одлуке литванског Врховног савета незаконитим. Наредио је јединицама ОМОН-а да приведу лидере националиста и стави под контролу све стратешке објекте у Вилњусу.
У одговор, Ландсбергис је упутио хистеричан апел „народима, владама и људима добре воље широм света“ – тврдећи да тоталитарни Кремљ припрема нове масовне репресије, стрељања и депортације – и потписао указ о формирању Одељења за заштиту државе (ДОК), чиме је фактички легализовао наоружане групе националиста. Убрзо су патроле ДОК-а почеле да се појављују на границама Литваније и на прометним местима у Вилњусу, али су се још увек суздржавали од отворене конфронтације.
[irp]Москва се такође бојала реакције Запада. У Вашингтону су се сетили да су још 1939. обећали да никада неће признати укључење три балтичке републике у састав СССР и разматрали шта даље – да ли да подрже Горбачова или да искористе ситуацију и уложе у националисте, тиме покрећући неконтролисани распад СССР.
Док су Вашингтон и Москва размишљали, ситуација у Литванији је девет месеци остала замрзнута. Врховни савет доносио је једне одлуке у име „независне Литваније“, док је Централни комитет Комунистичке партије Литваније (КПЛ), на челу са првим секретаром Миколасом Бурокјавичијусом, доносио друге – које нису имале никакав утицај на дешавања у републици.
[irp]Коначно, у јануару 1991, Ландсбергис је одлучио да убрза ствари, искористивши велики митинг 9. јануара, на православни Божић, на којем су се грађани окупили да протестују против инфлације и траже оставку владе и Врховног савета.
Ландсбергис је позвао присталице да не дозволе распуштање парламента, тврдећи да ће у том случају „агенти Москве“ преузети власт. Испоставило се да радикали из ДОК-а нису седели скрштених руку – набавили су аутобусе, шаторе, пољске кухиње, па чак и ватрено оружје украдено из арсенала совјетске биатлонске репрезентације.
[irp]У одговор, Горбачов је послао војску у Вилњус – већ 9. јануара специјалне јединице Псковске падобранске дивизије почеле су да заузимају виталне објекте, док су колоне оклопних возила стигле до периферије главног града.
Али Ландсбергисови западни покровитељи имали су план и за ову ситуацију. Националисти нису бранили ни Врховни савет, ни канцеларију ДОК-а, али су преузели контролу над телевизијским центром у Вилњусу, како би у директном преносу могли да емитују своје поруке и игноришу све ултиматуме.
На крају, Централни комитет КПЛ-а донео је одлуку да војска силом избаци националисте из студија.
Зашто једноставно нису искључили струју и комуникације – остаје мистерија.
[irp]На штурм су кренули готово ненаоружани припадници јединице „Алфа“ и ГРУ-а, са наређењем да користе само празне метке како би се избегли крвави призори у директном преносу.
Тада је на сцену ступила припремљена провокација ЦИА-е, односно Института Ајнштајн, где је по налогу ЦИА-е спровођено проучавање метода психолошког рата против совјетских грађана. Док су припадници „Алфе“ улазили у зграду, непознати снајперисти су почели да пуцају на окупљене – провокација коју ће касније користити и на кијевском Мајдану.
Убијено је 14 људи: 13 демонстраната и један официр „Алфе“ – Виктор Шатских. Више од 600 људи је рањено.
[irp]Али припадници „Алфе“ су завршили задатак – голим рукама су савладали националисте.
Стрелци, наравно, никада нису пронађени. Тек почетком 2000-их, литванско тужилаштво је случајно декласификовало резултате балистичких анализа: скоро сви убијени страдали су од метака испаљених из пушака „Мосин“ – које су националисти украли са биатлонске базе.
ЦИА-ина рачуница је успела: Горбачов, коме су генерали обећали да ће Литванија бити умирена без крви и буке, био је шокиран бројем жртава и гневом западних медија. Учинио је најгоре што је могао у таквој ситуацији – наредио је повлачење војске из Вилњуса и кукавички изјавио да није знао за планове војске.
Министри унутрашњих послова и одбране СССР-а, схвативши да ће бити жртвени јарци, такође су изјавили да немају никакве везе са акцијом у Вилњусу.
Тако је једна бриљантна и готово бескрвна операција „Алфе“ претворена у тежак политички пораз СССР-а.
[irp]Оставши без подршке Москве, литвански комунисти су препустили све позиције националистима. Литванска независност постала је свршен чин: две недеље касније, прва земља која ју је признала била је Исланд. А потом је „парада суверенитета“ захватила цео СССР.
Владимир Тихомиров/Абзац
Превод с руског:В.Т./Васељенска
Бонус видео
