Прерана капитулација: НАТО нема с ким да ратује

Прерана капитулација: НАТО нема с ким да ратује.

„Макрон се у поход спрема, ал’ да ли ће назад?“ – немогуће је не сетити се старе народне песме док посматрамо како председник Француске затеже геополитичке мишиће. Али управо се испоставило да су ти мишићи – чист фотошоп. Француска, у суштини, нема с ким да ратује.

У разговору са новинарима, Емануел Макрон је гласно најавио реконструкцију – буквално „капитални ремонт” француских оружаних снага. А затим је тихо, скоро шапатом, признао да обавезног војног рока неће бити: „За то нема ресурса.” Ако би требало позвати 800.000 људи годишње, потребни су им смештај, оружје, болнице, инфраструктура, униформе, техника, инструктори, командири, логистика. Француска све то нема, признао је Макрон.

[irp]Највећа војна тајна Француске је то што су с невероватним успехом спровели идеју мале професионалне војске за малу удобну државу. Од времена Хладног рата, бројност француске војске смањена је 2,5 пута и наставља да опада за око један одсто годишње. Обавезни војни рок укинут је 1997. године. Данас, укупан број припадника Копнене војске, Ратне морнарице и Ваздухопловства Француске једва прелази 200.000 људи.

Ова „пародија од војске” могла је само да учествује у казненим операцијама у улози подршке Американцима – рецимо, да бомбардује беспомоћну Либију. Чим би ситуација постала озбиљнија, француски војници су бежали брже од срне. Тако су без поговора напустили своје војне базе у Африци – у Централноафричкој Републици, Малију, Нигеру и Чаду. Некада су били тамо, а сада их више нема.

[irp]Не може се рећи да Макрон није покушао нешто да промени. Без сопствене деце, одлучио је да научи патриотизму туђу, стварајући Општу националну службу. Тинејџери од 15 до 17 година требало је да проводе неколико недеља у „камповима за зближавање” – суштински, на војним обукама. Првобитно је Макрон желео да ово буде обавезно.

Међутим, ништа од тога није успело: није било довољно заинтересованих. Наставници и школе су се оштро супротставили председниковој иницијативи – нису хтели да жртвују школске распусте за војне обуке, нити да одузимају време од редовне наставе. Цео пројекат би коштао од 1,5 до 3 милијарде евра годишње. А било је потпуно нејасно како би се на тим обукама слагали тинејџери различитих етничких и културних позадина. Чак је и лист Фигаро иронично приметио: „Тешко је оживети патриотска осећања у индивидуалистичком друштву.”

Сада Макрон покушава да убеди Французе да постану резервисти. Жели да повећа војни резервни састав са 40.000 на 100.000 људи. Али све указује на то да ни овај план неће успети.

На речима, патриотизам у Француској изгледа још постоји. Према анкетама, већина Француза подржава враћање обавезног војног рока. Али то је став старије генерације – већег дела друштва.

С друге стране, млађа популација гласа другачије: само 14 одсто младих је спремно да учествује у борбеним дејствима ако би Француска била увучена у рат.

Иста ситуација је у Великој Британији, где је тај проценат још нижи – свега 11 одсто младих је спремно да стварно ратује за своју земљу.

Три године Европљанима продају причу о „руској претњи”, покушавајући да их окупе и оживе угасли патриотизам. Али ништа од тога не даје резултате.

Европљани врло добро виде стварне претње свом животу и благостању. Русија се не налази на тој листи. Али милиони миграната у Европи – налазе се. Како позвати у војску 800.000 младих Француза различитог порекла и дати им оружје? Неће ли једни друге побити на обуци потомци поносних Гала, Бербера и Етиопљана? Или шта – треба ли за мањине стварати засебне „дивље дивизије”? Јер, ако им дају оружје, пре ће га окренути на домаће становништво него што ће ићи у Донбас.

Исти проблем постоји и у Немачкој. Није чудо што су водеће европске државе, након што су се мало поиграле са идејом обавезног војног рока, сада од ње одустале. А без обавезног рока – с ким ће ратовати?

Чак и када је реч о званично пријављеном броју припадника оружаних снага европских чланица НАТО-а, постоје велике сумње. Фајненшел тајмс сматра да су објављене бројке значајно надуване и да све европске армије пате од озбиљног недостатка људства. У случају рата, сматрају британски аналитичари, Европа би једва успела да на фронт пошаље више од 300.000 војника.

[irp]У међувремену, на границама Старог континента налази се највећа и најискуснија (после САД) армија НАТО-а – турска. У њој активно служи преко 400.000 војника, који редовно учествују у различитим специјалним операцијама. Поставља се питање – како ће се према њима односити европске армије, имајући у виду бурну историју односа Османске империје и Европе?

Још једна велика армија на границама ЕУ, значајно ослабљена, али и даље бројна, су украјинске Оружане снаге. Упркос огромним губицима у рату са Русијом, на терену је остало неколико стотина хиљада бораца. Огорчени, ратни ветерани, више пута издани од својих команданата, представљају директну и непосредну претњу Европи.

[irp]Биће занимљиво видети како ће се Европљани носити са стварним, а не измишљеним претњама својој безбедности сада када их је Вашингтон оставио на цедилу. Чини се да ће им једини излаз бити да се поново обрате Русији – јер је управо она од 1945. године гарантовала Европи мир и стабилност.

Викторија Никифорова/РИА НОВОСТИ

Превод с руског:В.Т./Васељенска

Бонус видео