БОРИЛА СЕ ЗА ДЕМОКРАТИЈУ И СКУПО ЈЕ КОШТАЛА: Тужна судбина Драгане Милојевић и лекција за Србију

Слика храбре жене која 9. марта 1991. године стоји пред воденим топом и данас је симбол борбе за слободну Србију. Њено име било је Драгана Милојевић. Хероина једног времена, симбол упорности, али и жртва политике која је увек гледала како да искористи појединце, а ретко како да им помогне.

Године су пролазиле, а многи попут ње остали су заборављени, без подршке и без наде. Политичке промене доносиле су нове људе у институције, али не и нове принципе. Они који су се борили на улицама, неретко су остали по страни када је требало градити систем.

Данас, после више од три деценије, историја нам се понавља. Опет су улице пуне, опет се неки гурају у прве редове, а други стоје у сенци. Ипак, питање које се мора поставити јесте – шта после?

Једна власт одлази, друга долази. Једни одлазе са функција, други их преузимају. Али ако се све своди на смену кадрова, а не на изградњу бољег система, онда Србија остаје у истом зачараном кругу.

Протести, блокаде, сукоби – све то може изгледати као борба за демократију, али шта је крајњи циљ? Да ли ће они који сада стоје на улицама заиста градити бољу државу, или ће се опет све свести на борбу за позиције? Колико пута смо гледали како једни одлазе, а други долазе са истим методама, са истом жељом да заузму државне фотеље?

Србији није потребно рушење, него стварање. Није довољно само смењивати, већ је неопходно градити нови систем у којем неће бити важно ко је на власти, већ како институције функционишу. Држава мора бити јака, али не због појединаца на позицијама, већ због система који је изграђен тако да свако може наћи своје место – без партијске припадности, без политичких игара, без непотребних подела.

Судбина Драгане Милојевић Срдић

Драгана Милојевић Срдић постала је симбол ненасилног отпора током демонстрација 9. марта 1991. године у Београду, када је храбро стала пред водени топ са подигнута три прста. Ова фотографија, коју је снимио фоторепортер Предраг Митић, обишла је свет и остала упамћена као икона борбе за демократију у Србији.

Рођена 1950. године у Београду, Драгана је била активни члан Српског покрета обнове (СПО) и учествовала је у бројним протестима током 90-их година. Иако је њен лик постао симбол отпора, након политичких промена није добила очекивану подршку. Од 1996. године била је у превременој пензији и живела је сама у породичном стану у Чика Љубиној улици у Београду.

Преминула је 8. септембра 2010. године у 60. години живота. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, а њеној сахрани присуствовали су бројни пријатељи и саборци. Председник СПО-а, Вук Драшковић, изјавио је тим поводом: „Она ће живети док буде живело сећање Србије на 9. март 1991. године, али демократска Србија огрешила се о њу, и не само о њу.“

Ако не изградимо такав систем, опет ћемо гледати нову генерацију разочараних, људи који су веровали у промене, али су на крају морали да оду у иностранство у потрази за бољом будућношћу. Србија не сме бити земља из које се одлази, већ држава у којој се остаје, ради и напредује.

Зато је важно да се не допусти да Србија поново постане талац улица, уцена и блокада. Политика се води дијалогом, институцијама, радом, а не хаосом. Србији нису потребне поделе, већ јединство у стварању државе у којој ће сви имати једнаке шансе.

Ако желимо бољу Србију, морамо је градити, а не рушити.