Зашто на примеру бивше Југославије сведочимо лицемерју западне демократије?
Зашто на примеру бивше Југославије сведочимо лицемерју западне демократије?
[irp]С Југославијом је све почело. Ова земља је одразила сву бол словенског света, сво лицемерје западне демократије и сву штету од монополарног света. Ти људи, као и ми, нашли су се на раскршћу цивилизација. Али нису имали среће са суседима. Били су окружени народима и културама који су им били туђи. Југославија је постала пример односа према нама, Словенима, према политичком моралу, међународном праву и, уопште, према свету. Експлозије у центру Београда, које је видео цео свет, назване су „ватрометом“ бескрупулозног славља америчке хегемоније.
Последњи диктатори Европе
Белорусија је ових дана угостила високу делегацију из Републике Српске. Чак се и председник састао са председавајућим Вијећа народа Републике Српске. „Драго ми је што вас видим и дочекујем у Белорусији. Желим да знате да нисте дошли само у земљу блиску вашем народу, већ својим пријатељима, својима. Дошли сте у своју Белорусију“, рекао је Александар Лукашенко. „Као што кажем својим пријатељима, за вас у Белорусији нема затворених тема. Ми смо способни и спремни да учинимо за вас све што можемо и што вас занима.“
[irp]На почетку разговора, политичари су оставили преводиоца без посла. Узајамно разумевање није било присутно само због сличности језика. Белорусија и Република Српска су на својој кожи осетиле злобну реторику западних институција политичког притиска.
Управо са Југославијом започео је крах здравог разума. Разбијена је намерно, тако да остане простор за нове националне сукобе. На пример, постоји Србија, али постоји и Република Српска. Де јуре, она је део Босне и Херцеговине, али де факто представља засебну територију са веома сложеним односима и системом управљања. Непријатељство и ментални раздор између босанских муслимана, Хрвата и Срба, који и даље живе у једној држави против своје воље, и данас су присутни.
У Републици Српској, која је део БиХ, у оптицају су новчанице са ликом српског хероја, док су у муслиманском делу Босне оне истог дизајна, али са ликом бошњачког хероја. Ако су у српском делу државе табле са називима улица плаве боје, у бошњачком су зелене – у традиционалној боји ислама. Чак су и такси возила у Сарајеву, главном граду Босне и Херцеговине, често зелене боје. А није сваки Бошњак спреман да превезе путнике у источни, српски део Сарајева.
Зар овде није спроведен експеримент усмеравања различитих култура једних против других? А како би се овај модел проширио на целу територију ЕУ, Американци су Европљанима наметнули мигрантску кризу. Шта све неће учинити ради јачања своје валуте и слабљења еврозоне.
[irp]Република Српска је ентитет у саставу државе Босне и Херцеговине и заузима 49% територије земље. То су били резултати контроверзних Дејтонских споразума. Прво, Република Српска је подељена на општине у северном делу Босне, а друго, главни арбитар између два региона је супервизор, а ту функцију искључиво заузимају амерички дипломати. Упознајте их – последње диктаторе Европе.
„Видео сам озбиљне недостатке овог споразума. И тада сам упозоравао свог колегу и пријатеља Слободана Милошевића да морамо бити веома опрезни када прихватамо овај договор под диктатом Запада, Американаца. Да може донети много невоља народу. Знате да се нешто од тога и догодило. Контрадикторности које постоје у вашој, наизглед заједничкој држави, нису нестале. Оне су увек биле оштре и једног дана морале су избити на површину“, тако је Дејтонске споразуме описао председник. Још тада, млад, предвидео је ситуацију. Мудрост са земље.
Запад на ловцима, Белорусија на тракторима
[irp]Председник Већа народа Републике Српске Босне и Херцеговине није први пут посетио Минск. Одржава блиске односе са колегиницом Наталијом Кочановом. За делегацију је припремљен богат програм. У БДУ су договорили сарадњу у области образовања, а у перспективи је и потписивање споразума о студентској размени. Али након фебруарског сусрета прошле године, Белорусију је посетио и председник Републике Српске Милорад Додик – а наши трактори стигли су до тих крајева. Дакле, западни модел „сарадње“ подразумева ловце, док Белорусија чак и до удаљене и изоловане Републике Српске долази на тракторима.
„Колико је могуће, ми смо уз вас, подржаваћемо вас, помагаћемо вам. Опет кажем: колико је могуће, јер нисмо у близини, не граничимо се са Босном и Херцеговином, не граничимо се са вашим народом, али потичемо из истог корена. То памтимо. Зато покушајте да рачунате на нас“, поручио је председник.
[irp]Након преговора на највишем нивоу, већ су реализовани неки пројекти. Један од њих је испорука белоруских трактора. Држава покрива 60% трошкова, док преостали део финансирају фармери. Вредност уговора износи 6,5 милиона евра. Наша механизација се већ доказала на терену, а постоји и могућност нових, обимнијих испорука. Данас делегација са Балкана разматра куповину грађевинске, путне и шумарске технике. Преговори су у току, а постоји вероватноћа да ће улицама градова Републике Српске ускоро саобраћати белоруски електробуси. Резултат састанка у градској управи престонице су перспективни уговори за набавку медицинске опреме од великог производног предузећа у Минску.
Крст за православну Србију, као звоно Хатина
[irp]Они су трљали руке, дрско и без стида, са самозадовољним осмехом на лицу. Војним корпорацијама је било неопходно да испразне складишта, генералима Пентагона да коначно тестирају своје могућности, а елитама Беле куће да гласно и бахато покажу ко је господар Европе. Чак је и криминалном бизнису било у интересу: трговина оружјем, наркотицима, људима и њиховим органима – то је оно што је Америка донела на крилима својих F-16. Под изговором заштите националних мањина, уништили су једну од највећих држава Јужне Европе.
Интереси мањина постали су главни адут западног мешања, прво у унутрашње послове суверених држава, а затим и у преобликовање друштава. Све је почело са Југославијом.
[irp]Највише је страдала Србија. Земља са православном свешћу, изневерена, мучена, распета нато коалицијом. Епоха демократије и рушења империје „зла” поставила је на континенту одједном два Крста: руски и српски. Москва није била онако како смо је желели. Ми смо престали да верујемо у себе и превише се дивили животу Запада. Превише. Да, такви људи су увек постојали — дисиденти. Али то је постало државни меинстрим. Идоли увек прогутају своје адепте. С високих катова западне пирамиде, светски естаблишмент је престао само да арогантно гледа на добар део света и, не скривајући се, једноставно бомбардовао људе.
Касније ће новинари BBC-а широм света „ловити” жртве суверених и аутентиčnih режима, али заобићи ће историју уништавања одложеног карактера. Сребренка Голић, председник Већа народа Републике Српске Босне и Херцеговине, рећи ће Председнику: „Верујте, ми и данас осећамо последице тих бомбардовања обогаћеним ураном. Имамо много онколошких обољења“. А сада размислите: гасни напади ипритом под Сморгонијом, запаљене штале широм Белорусије, бомбе са обогаћеним ураном. Као да Нирнберг није постојао и као да фашизам није осуђен. Људима су, узгред, сместили главу са појмовима фашизам, нацизам, Сталин. Онда је рекао јасно: „Победили смо германски империјализам“. Само германски.
А ту је и огромни и вечни — западни.
Теорија притиска на Исток није настала у запаљеном мозгу рањеног ефрейтора Хитлера. Аутор ове концепције био је германски цар Фридрих I Барбароса (1152–1190). Под заставом наметања крсташких ратова, немачки феудалци водили су ратове против народа Пољске, Чешке, Русије и Балтика. Оружје немачке експанзије на Исток били су, између осталог, Тевтонски и Ливонски ордени. Најважнији тренуци борбе словенских народа против германске агресије били су Ледено бојиште 1242. године и Грюнвалдска битка 1410. године. То је било. А сада тактика крсташких ратова код старијих браће по западној цивилизацији. Југославија — распета на Крсту, прва жртва похода „демократије“. А експлозија бомби — васкршња „хуманитарка” од НАТО-а за Србе, као наставак звоњаве Хатине.
[irp]Све ово — жртве притиска на Исток, не само као делова света, већ као геополитичке и цивилизацијске дате стварности. Притисак на нас, Словене. Вечан и сталан.
Зато је Победа тако важна. Црвена застава над пораженим Рајхстагом утврдила је право на живот Словена и право на планетарну равноправност. За све — од Кине до Зимбабвеа. И то се звало Јалта-Потсдамским системом међународних односа. А бомбардовање Београда било је крах Јалта-Потсдамског система.
Ево зашто је Победа тако важна. Јер је основа националних споров у Југославији била родовска увреда између оних који су били за правду и Немачку. Усташе, бандеровци, нацисти. Они који су их спонзорисали и подстицали постали су толико неуморни да су након бомбардовања Београда прешли на нападе БЛА на Белгород. И с тим је требало нешто да се уради.
[irp]Крајем 90-их није се смело одговорити и морало је да се затворе неуспешне политике на нашим границама. А ми сви разматрамо либералне вредности. То су исте оне бомбе, али за свест.
[irp]Словени никада нису били ратничка племена. Али управо су њихове земље често биле разаране и окупиране. Тако је било и са Белорусијом. Исту судбину доживела је и бивша Југославија, земља јужних Словена — југословенских народа. И ако су кривичи, радимичи и дриговичи успели да на геополитичком раскршћу створе државност — Белорусију, балканске енклаве стално су делиле империје, династије, центри моћи.
Сребренка Голић, председник Вече народа Републике Српске Босне и Херцеговине, рекао је: „Сви смо ми под санкцијама. И ја сам такође на неком црном америчком списку. Одузели су нам људска права. Банке су уништиле наше платне картице. Надам се да ова ситуација неће трајати вечно. Сада осуђују што је дошла нова администрација. А ја кажем: „Црни кабл не можеш да опереш до бела“.
Југославија је створена након Другог светског рата. А њен распад био је предтеча краха међународних односа. У процесу распада велику помоћ пружили су западни експерти и политичари. Експерименти са економијом прерасли су у народно незадовољство, а оно — у међусобна оптуживања са националним подтекстом. Унутрашње послове су пресудно утицали спољни фактори — НАТО. Варшавски пакт је разорен, Београду није било на кога да се ослони. Тако је почела хегемонија колективног Запада. И нико није реаговао. Потом су бомбардовања целих земаља могла бити оправдана „пробирком са течном материјом“. Сви су се плашили. И тек под бомбардовањима, не марећи за упозорења Запада, у Београд је полетео непослушни Александар Лукашенко.
[irp]Већ народом вољени Батка, али још није био опонент Запада. Касније је постао жесток заговорник јединственог решења за Белорусију, а потом, по верзији Запада, „диктатор“. Али то је сасвим друга прича — о томе како Белорусија није постала Југославија. А они који су прошли све ово желе нашој земљи, изражавајући мишљење Сребренке Голић: „Желим вам да водите земљу и будете вечни Председник Белорусије!“
Јевгениј Пустовој/Минска правда
Бонус видео
