После Мартовских ида

Један од најславнијих стихова светске поезије двадесетог века је онај Елиотов: Април је најокрутнији месец. (Реч је о првом стиху гласовите поеме „Пуста земља“.) Не би било претерано рећи да су у српској историји сви месеци мање или више окрутни. Слагање са Елиотом није проблем, довољно је сетити се шестог априла 1941.

Ипак, ако се посматра посљедњих тридесет-четрдесет година, кључни (па и најокрутнији) месец српске историје бива март.

Од деветог марта, преко атентата на Зорана Ђинђића, смрти Слободана Милошевића до ево овогодишњег петнаестог марта као дана најмногољуднијег протеста у историји Србије, март је време изузетно турбулентних догађаја.

Сви ови догађаји сместили су се у прву половину марта, уочи Мартовских ида и на саме Мартовске иде (које традиционално, по календару старога Рима, падају на 15. март). Ако се пак концентришемо само на Косово и Метохију, фокус је на два датума из друге половине марта. Један је седамнаести март, дан тзв. Мартовског пограма. Други је, наравно, 24. март, дан почетка НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије, гд‌је је фокус у много чему био на подручје Косова и Метохије. Бомбардовање је завршено Кумановским споразумом, који је, опет, учинио да Србија формално не буде имала контролу над својим целокупном територијом, односно управо над својом јужном покрајином.

Постоји у српкој јавности видљива солидарност са жртвама Мартовског погрома, али је занимљиво да је та тема и после више од двадесет година више присутна као медијска него као уметничка. Један од ретких заиста вредних артефаката у чијем исходишту је Мартовски погром јест филм Душана Милића „Мрак“.

Гледаоци који га раније нису имали прилику видети, пре неколико дана су поново могли да га гледају на телевизијском програму. У некој необичној коинциденцији, баш тих дана режисер Душан Милић дао је занимљив интервју за један регионални портал, а о самој генези филма и властитом надахнућу: „Кренуо сам од стварног писма једне девојчице од дванаестак година тадашњем председнику Србије Борису Тадићу о томе како она и њени родитељи живе на Косову.

Она је у том писму нарочито говорила о томе какве проблеме имају деца, њени вршњаци у тим некадашњим ратним зонама, односно енклавама у којима живе мале и изолиране српске заједнице на Косову. Оно чега су се Срби бојали јесте да ће након тога погрома, када су страдале православне цркве, манастири и други објекти, доћи у опасност и они који су ту живели. Погром је почео 17. марта, а људи су се бојали да ће те године, на православни Ускрс, сви они који су преостали бити протерани. Мој филм се бави великим страхом тих људи. Он се прво требао звати ‘Strah’ јер почиње реченицом девојчице: ‘Поштовани председниче, седим испод стола у мраку и много се плашим.’ То писмо од неких пола странице је заиста стигло до тадашњег председника Србије и прочитано је на седници Савета безбедности УН-а.

Са једне стране, то је био велики шок свима који су то слушали, али оно није уродило никаквим међународним акцијама“.

Филм је свој умјетнички живот започео 2022. године. Свјетска премијера је била 23.јануара у Трсту. Домаћа премијера је била на ФЕСТ-у тачно тридесет дана касније. А редовна биоскопска дистрибуција започела је 17. марта исте године; нимало случајно, наравно, на годишњицу Мартовског погрома.

Филм је на неколико нивоа изврстан. Нема у њему никаквог улагивања страној публици. Комбинација уметничког филма и жанровског хорора дуго није направљена тако убедљиво, чак и на глобалном нивоу. Пошто се, је ли, највећи део радње дешава у мраку, ефекат и сугестивност у многоме зависе од звука, а звук је невјероватно добро изведен. Такође, глумачки наступи су редом сјајни, а понеки су и антологијски. Мислим ту првенствено на двоје главних глумаца: на Славка Штимца и Даницу Чурчић.

Италијани су били копродуценти филма. Припадници италијанских трупа КФОР-а у филму су „позитивци“. У том смислу, лепо је да је филм премијерно приказан у Трсту. Али без потцењивања фестивала у Трсту, овај филм је квалитетом заслужио да има премијеру на неком „јачем“ фестивалу. Ако је из неког разлога било много важно да то свакако буде Италија, онда му је место било у Венецији, на Мостри. Проблем је, међутим, по свој прилици био то што је филм преблизу „српском становишту“ и не прикључује се доминантном западном наративу о ратовима који су пратили распад Југославије.

Срећом, филм је нешто остаје, а контексти се мењају. „Мрак“ је филм који ће остати. И то је филм који ће, даде се наслутити, лепо да стари.

Пише за Косово онлајн: Мухарем Баздуљ