Јењава обустава наставе у школама

У многим школама у којима је континуирано трајала вишенедељна обустава наставе од ове седмице ученици и наставници поново су у учионицама на часовима.

Бојкот истрајава углавном тамо где је прво и почео – у средњем образовању, нарочито у гимназијама чији су матуранти али и други ученици у блокади, уз подршку већине професора и родитеља. Има и основних школа у којима у знак протеста већ десету седмицу заредом нема наставе.

Утисак је да се све више просветних радника враћа наставним обавезама, макар штрајкујући у складу са законом, али нема прецизних података да то и потврде. Еснаф одвећ подељен на запослене који раде неометано све време као да баш никаквих протеста нема, затим оне у штрајку и оне који обустављају наставу, додатно се раслојава. Ускраћивање фебруарске зараде или њено осетно умањење погурало је неке наставнике из обуставе у учионице.

Али није само то. Део наставног кадра одлучио је да се врати настави зато што разуме да је обустава средство којим се долази до циља, али у конфузној ситуацији која никако да се разреши све мање зна шта је циљ побуне. Радикализација протеста би допринела коначном разрешењу кризе, уверавају поборници бунта. Из дефанзивних редова просветара правдају се да обустављање обуставе не значи капитулацију, већ промену борбене тактике. Од почетка просветне непослушности надлежни упорно не саопштавају релевантне податке на основу којих би се могао пратити пораст или пад броја школа и просветних радника у обустави рада или било ком виду протеста на нивоу система. Консеквентно, у домену је нагађања одговор на питање да ли је извеснија радикализација протестних активности или нормализација рада школа.

– Пре месец дана било је јасно да ово неће бити трка на сто метара него маратон. Природно је да број људи који су већ дуго у обустави опада. Истовремено неки други се прикључују обустави. Код нас је чланство донело одлуку о обустави и одлучиваће и о евентуалном крају. Стратешко повлачење које је можда имало смисла пре месец дана, сада апсолутно нема смисла – истиче за „Политику” Душан Кокот, председник Независног синдиката просветних радника Србије (НСПРС).

Овај синдикат није репрезентативан али јесте утицајан. Први је позвао просветне раднике да обуставе рад од почетка другог полугодишта, што је било сасвим супротно „мораторијуму” на штрајк који су у то време прогласили репрезентативни просветни синдикати. После више од четири месеца студентских блокада и више од два месеца обуставе рада у школама, НСПРС је позвао све запослене у Србији да до краја марта одлуче да ли се придружују „генералном штрајку” до испуњења студентских захтева, истичући притом да вербална подршка студентима и просветним радницима није довољна. Кокот не оспорава да се осипа број наставника у обустави али тврди да и даље постоји простор за радикализацију протеста.

– Простор за напредовање постоји само у прикључивању других сектора обустави, односно у потпуној радикализацији и политизацији и неко то мора да каже. И просветни радници који су девет и више недеља били у обустави, наставили би исто да пред собом имају јасан циљ. Обустава није циљ. Ако је циљ испуњење студентских захтева, јасно је, то значи изградњу институција демократског друштва. Шта је предуслов испуњења студентских захтева? Превелик је терет да то јасно кажу студенти, а ко год покуша да се укључи пленуми га смакну. Они су изградили подршку и симпатије јавности на моралној чистоти, начину организовања где никога нису истицали, ограђивању од свих од којих су се могли оградити, али то колико је добро за градњу подршке толико је проблематично за завршетак неког посла – објашњава Кокот.

Као проблеме истиче антисиндикални наратив, аматеризам и избегавање да се проблем назове правим именом, због чега, како каже, више нико не види крај актуелне кризе.

– Кажу нам да морамо боље да се организујемо. Били смо савршено организовани док није почела промоција антисиндикализма, јер наратив о самоорганизовању јесте антисиндикална прича. А недавно, на једном од састанака студената у блокади и представника неформалних организација које окупљају просветне раднике позвао сам да устану присутни чланови НСПРС-а. Било их је више од половине учесника тог састанка, и то све председници наше синдикалне организације по школама, који су истовремено и чланови различитих неформалних група. Дакле, самоорганизовање нас је дезорганизовало. Превише је то конфузно. И на почетку и на крају тог састанка сам питао да ли је јасно да ова власт неће испунити студентске захтеве и да је предуслов за испуњење промена власти. Нисам добио одговор – поентира Кокот.

Власт тврди да су студентски захтеви испуњени. Ако побуњена просвета очекује одговор владе на своје еснафске захтеве, питање је и које владе? Актуелна је у оставци. Не зна се да ли ће Народна скупштина изабрати нову владу у року од 30 дана који тече, или ће председник државе расписати изборе. Имајући и то у виду, да ли би могло да се деси да све досадашње обуставе наставе буду бадава, да се баш ништа тиме не постигне и не промени.

– Наравно да би могло. Размишљам и ја о томе и страхујем. Извесно је једино да се Србија, ни просвета, никад више неће вратити на оно што је била. Промене долазе, питање је да ли ће стићи брже или касније, у року од неколико недеља или месеци. Али то пре свега зависи од политичке артикулације захтева. Хоће ли је бити или неће – ја је сада не видим. До тада многи ће изгубити веру, снагу, вољу. Ево највећи део оних најхрабријих просветара који су први обуставили рад и у томе до сада истрајавали у Чачку, Ужицу, Ивањици, Горњем Милановцу су почели да раде, и ја то разумем. Ко се сада врати у учионицу неће више изаћи на улицу, таман да цела Србија стане, јер ће се водити мишљу да су своје већ урадили и неће бити у криву, али нам неће помоћи као друштву – закључује Кокот.

Политика