Европа ће постати другачија. Али каква?

Европа ће постати другачија. Али каква?

Европска унија је ушла у период најбржих и најобимнијих промена од почетка интеграционих процеса у Европи. Главни катализатор тих промена је промењена улога Сједињених Америчких Држава у европским питањима, што је довело до фокуса на сопствени одбрамбени и војно-индустријски развој. Већ за неколико година, ово савезништво и цео континент ће се значајно разликовати од себе самих из раних 2020-их. Међутим, исход тих промена могао би бити потпуно другачији од онога што данас прокламују многи политичари и бирократе.

Одбрана – тема број један у Европи

Главна тема свих политичких и околополитичких дискусија у Европској унији јесте променљива војно-политичка позиција овог савеза и целог континента. Све гласније се чују намере Брисела, земаља чланица ЕУ, па и неких других европских држава, да се ослободе потпуне зависности од САД у области безбедности и постану пуноправни центар моћи у светским пословима. Ове намере више нису само предмет бројних самита и помпезних изјава политичара, већ се спроводе у конкретним одлукама које, иако тешке за европске државе, доносе значајне промене – како у војно-индустријској сфери, тако и у ширем финансијском и индустријском механизму ЕУ.

Европа улаже у војну индустрију

Недавно објављени „План за наоружање Европе” (ReArm Europe Plan) и радни документ „Заједничка бела књига о одбрамбеној спремности Европе до 2030” (Joint White Paper for European Defence Readiness 2030) представљају кораке ка јачању војне моћи ЕУ.

Према речима председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, први документ треба да „помогне земљама чланицама да брзо и значајно повећају издвајања за одбрану”. План се састоји од пет делова:

[irp]Олабављује фискална ограничења држава чланица, омогућавајући им већи буџетски дефицит уколико је узрокован повећаним војним расходима.

Обезбеђује 150 милијарди евра у виду кредита за заједничке набавке наоружања.

Проширење могућности коришћења буџета ЕУ за војне инвестиције.

И 5. Мобилизација приватног капитала у корист европске војне индустрије.

[irp]Укупно, Европска комисија процењује да би овај план могао да доведе до нових улагања у одбрану у износу од око 800 милијарди евра у наредне четири године, што би повећало годишње трошкове ЕУ за одбрану за 60% – са 326 милијарди евра у 2024. на преко 500 милијарди евра до 2029.

Радни документ „Заједничка бела књига” има за циљ координацију и усмеравање ових улагања како би се повећала ефикасност. Он се фокусира на уклањање кључних недостатака у одбрамбеним капацитетима Европе, подршку војној индустрији кроз поједностављење регулаторних захтева, али и продубљивање јединственог одбрамбеног тржишта ЕУ. Посебан приоритет је припрема за „најгоре сценарије” – кроз унапређење војне мобилности, повећање залиха наоружања и јачање оперативне координације широм ЕУ.

Нови курс Европе: независност од САД и фокус на Русију

Ове радикалне мере мотивисане су чињеницом да Европа више не може да рачуна на САД као на гаранта своје безбедности. У исто време, европске земље виде Русију као све већу претњу. Многи европски политичари и војни званичници сматрају да је вероватноћа рата са Русијом у наредних 5-7 година прилично висока. Додатну неизвесност стварају непредвидивост америчке политике, могући повратак Доналда Трампа на власт и све већа усмереност Вашингтона ка азијско-пацифичком региону на уштрб Европе.

[irp]Због тога се у овом тренутку тврди да су разговори о војној аутономији ЕУ озбиљнији него икада. Као један од кључних показатеља њене одлучности наводи се и одлука немачког Бундестага од 18. марта о ублажавању уставних ограничења за финансирање на основу задуживања. Ово ће омогућити Немачкој да значајно повећа улагања у војни и војно-индустријски сектор, чиме би водећа европска економија постала и мотор војног развоја читаве ЕУ.

Европа ће се неповратно променити, али како?

[irp]Нема сумње да ће Европа – и као континент и као политички ентитет – значајно променити свој карактер у наредних 4-5 година. Главни разлог за то је чињеница да се цео свет драматично мења. Глобални систем који је некада био униполаран пролази кроз турбулентан период кризе, ратова и политичких сукоба, а нови међународни поредак још увек није формиран.

У том контексту, Европска унија покушава да пронађе своје место, проглашавајући курс ка масовном наоружавању и смањењу зависности од САД. Али поставља се питање:

Може ли искључиви фокус на војну и војно-индустријску сферу заиста решити проблеме Европе?

Да ли је то довољно за обезбеђивање стабилности и безбедности?

Хоће ли ова стратегија заиста допринети томе да ЕУ поново постане релевантан глобални актер?

[irp]Занимљиво је да се ова питања у јавном простору скоро и не постављају. Главни европски медији углавном некритички подржавају овај курс, а сваки покушај да се оспори овај наратив често се аутоматски одбацује као „проруска пропаганда”.

Ова ситуација подсећа на медијске наративе из претходних година, када су западни аналитичари безрезервно прогнозирали успешан исход украјинског рата. Како се та очекивања нису остварила, реторика се убрзо променила за 180 степени. Могуће је да ће се нешто слично догодити и са европским пројектом масовног наоружавања – поготово ако се у пракси испостави да он не доноси жељене резултате.

Изазови европског јединства

[irp]Будућност овог процеса неће зависити од Брисела, већ од влада држава чланица. Једно је доносити политичке одлуке, а сасвим друго обезбедити њихово спровођење. Кључни изазови биће питања европског јединства, усаглашавања приоритета и дефинисања водеће улоге у овом новом систему.

Европа заиста постаје другачија. Али да ли ће овај нови пут заиста довести до њеног оснаживања, или ће само продубити њене унутрашње поделе – остаје да се види.

Јевгениј Прејгерман/Калибар.аз

Превод с руског: В.Т./Васељенска

Бонус видео