СКАНДАЛ У ИСТРАЗИ „НАДСТРЕШНИЦА“: Танасије Маринковић брани Доловац, напада Стефановића и ћути о уклањању доказа!

Док јавност све гласније поставља питање, ко руши истрагу о паду надстрешнице у Новом Саду, појављују се нове индиције да је Загорка Доловац ставила у погон читав механизам утицаја како би саботирала сваки покушај да се истина утврди.

Њен последњи инструмент у том ланцу је члан Анкетне комисије Тасаније Маринковић  човек који уместо да поставља питања, наступа као заштитник интереса самог тужилачког врха. Он отворено критикује рад Вишег јавног тужилаштва у Београду и тужиоца Ненада Стефановића, јединог који је успео да истрагу покрене са мртве тачке, и предлаже чак његово разрешење.

Оно што је посебно симптоматично у својим јавним наступима Маринковић потпуно игнорише чињеницу да је већ првог дана након пада надстрешнице, по налогу Бранислава Лепотића, уклоњен кључни доказни материјал – део конструкције и шута.

Уклањање доказа, који је могао бити од суштинске важности у форензичкој анализи, извршено је по директном налогу – а како сазнајемо, тај налог је потекао од саме Загорке Доловац. Овај чин је практично од првог дана усмерен на саботажу поступка, али се више не спомиње ни у јавности, ни у извештајима. Једини који је објавио информацију о уклањању доказа била је управо Мариника Тепић, посланица опозиције и, како је више пута указивано, неформални гласноговорник Републичког јавног тужилаштва.

Управо та објава изазвала је додатни бес у јавности и продубила уверење да се иза кулиса води организована игра у којој су повезани тужилаштво, део опозиције и одређени медијски кругови. И док се све то дешавало, Загорка Доловац је три месеца ћутала. Није покренула ништа, није реаговала на притиске јавности, нити на отворене сумње у прикривање кривице.

Када је, најзад, ВЈТ у Београду, на челу са Стефановићем, покренуло поступак и подигло оптужницу – уследила је нова фаза. Загорка Доловац користи инструмент „супституције“ да предмет одузме и делимично пребаци у Тужилаштво за организовани криминал. И ту није реч о „сукобу тужилаца“ како то представља Маринковић, већ о јасној опструкцији поступка, срачунатој да разбије предмет на делове, ослаби доказни ланац и уведе нове правне компликације.

Правно и политички посматрано, понашање Доловац указује или на директну намеру да се неко заштити, или на покушај да се саботира свако самостално поступање. Обе опције су подједнако опасне. А чињеница да се у све укључују и чланови анкетних комисија који делују као продужена рука републичке тужитељке, само продубљује сумње да је читав систем стављен у службу прикривања, а не правде.

Софија Марић / Васељенска