Не МОК, него нешто више: да ли Русија заиста треба да се врати у олимпијски покрет без Новорусије?

Не МОК, него нешто више: да ли Русија заиста треба да се врати у олимпијски покрет без Новорусије?

Министар спорта Михаил Дегтјарјов запрепастио је јавност. Изјавио је да ће права Олимпијског комитета Русије (ОКР) у Међународном олимпијском комитету (МОК) бити враћена у наредна два до три месеца. Многи су ту вест протумачили као повратак Русије на Олимпијске игре „као некада“ – са могућношћу да се бори за медаље под својом заставом.

[irp]На први поглед, шта би могло бити боље од тога, ако тежимо развоју домаћег спорта и поносу на своју земљу? Али, као у оном старом вицу – има један мали, али битан детаљ.

Министар је прецизирао да се то „враћање“ дешава по цену искључења регионалних спортских комитета нових територија – република и области Донбаса и Новорусије – из састава ОКР. Преведено: Русија ће моћи назад на Олимпијаду, али под условом да те територије не буду признате као руске. Поставља се онда логично питање: шта је са Кримом? Да ли ће и он бити „испод црте“?

Многи патриотски оријентисани људи овим поводом прилично жестоко коментаришу Дегтјарјова. Међутим, суштина није у личној позицији једног министра – он је само функционер који поступа у оквиру државне политике. Право питање гласи: каква је заправо наша политика?

[irp]Безброј пута је речено: све приче да је олимпијски спорт изнад политике, само су приче за наивне. Олимпијаде су, у ствари, средство глобалне политике – ништа мање од тога. То су надметања великих сила у мирнодопским условима, сублимација рата. Док фудбалери храбро бране своје голове и нападају туђе, топови ћуте. Али кад топови проговоре, за спорт нема места.

Ако руска репрезентација иде на Олимпијаду под својом заставом, то значи да је Олимпијада постала део глобалног процеса нормализације односа са непријатељима (или бар са некима од њих). То је корак ка миру. А сваки такав корак, осим ако није капитулација, увек је компромис.

Познајемо онај амерички афоризам – добар компромис је онај у коме су све стране незадовољне. Али можемо ли ми сматрати да је прихватљив компромис у којем се наши грађани и наше територије одричу статуса који им по нашем Уставу припада? Ето кључног питања.

[irp]Према ономе што знамо, у разговорима са САД Русија инсистира на признању „ситуације на терену“ и поштовању нашег Устава. Да ли је онда могуће да те позиције важe у области међународне безбедности или сарадње у Арктику, али се не рачунају када је у питању спорт?

Још оштрије: да ли је „велики спорт“ заиста толико важан држави да због њега треба заборавити на Устав? На циљеве специјалне војне операције? На то да нам је, како песма каже, „потребна само победа“?

Допустимо да је компромис са МОК-ом могућ (иако знамо колико западни партнери поштују своје речи). Али поставимо онда питање – шта добијамо тим компромисом? Да се спортисти самореализују? Да спортске бирократе оправдају буџете?

[irp]Они ће, наравно, рећи да бране престиж земље на Олимпијади. Али, зар престиж земље не значи управо то – да смо довољно снажни да своје територије и своје људе признајемо као своје, без изузетка? Да ли су људи у Севастопољу, Мариупољу и Доњецку мање руски грађани од оних у Москви, Санкт Петербургу или Хабаровску?

[irp]На та питања треба дати одговор пре него што се обрадујемо могућности повратка у МОК.

Андреј Перла/Абзац

Бонус видео