ПЛАЋАЈУ ИМ ГРАЂАНИ ДА СЛУЖЕ ДОС-у: Новинари РТС-а подржавају блокаде, а када им дођу на врата кукају

Док блокаде институција добијају нескривену подршку појединих новинара РТС-а, исти ти новинари показују невероватну склоност да изостанак извештавања представе као доказ репресије. Подржавају протесте, промовишу блокаде, неки од њих учествују у њима. Али кад наступи криза, кад се деси нешто ван сценарија глума почиње.

Парадокс је очигледан, добар део новинара јавног сервиса отворено је ангажован у корист протеста, било да су присутни на догађајима, било кроз начине на које се извештава. А онда, када исти ти протести прерасту у притисак, кад се појави реакција народа, исти ти новинар, који су јуче аплаудирали блокади, данас глуме жртве.

Не извештавају са терена. Намерно. Не из професионалних разлога, већ из политичке калкулације. Желе да створе слику да медији нису слободни. Да новинари не смеју да приђу, да их „власт спречава“, да је Србија „у диктатури“. А истина је нико им да ништа не брани. Они једноставно одлучују да не раде свој посао. Јер ако се ништа не прикаже, онда се може рећи: „Нисмо смели“.

И кад се коначно појави неки извештај, он буде све само не новинарски. Он буде напад, памфлет, политичка порука. Садржај који се не разликује од онога што објављују страначки билтени. Власт је увек представљена као апсолутно зло, а протест као морална вертикала без нијанси, без питања, без дистанце. То није пропуст. То је уредничка политика.

Иза те политике стоји уредништво које је деценијама дубоко укопано у структуре бившег режима. Идејно и интересно. И зато РТС не извештава, већ учествује. Његово нејављање са лица места није последица страха, већ стратегије. Јер ако извештавају, морали би да покажу стварност. А стварност не одговара сценарију о диктатури.

Лако је бити новинар у штиклама у јутарњем програму. Са нашминканим лицем, припремљеним гостима и папиром из режије, али када дође до прве кризне ситуације, кад грађани очекују јавни сервис да извештава нестају. Наступа кукњава, изјаве о угрожености, глума новинарске патње. Као да су бабе, не репортери.

Иронија је да исте те особе које изјављују да „не смеју да иду на протесте“, дан раније стоје у првим редовима тих истих скупова. Препознате су, снимљене, документоване. Глума је провидна, али сценарио се и даље игра.

И све то, док се примају плате које знатно премашују просек. Просечна плата на РТС-у, према званичним подацима, износи око 98.000 динара, а многи новинари на то имају и значајне хонораре, додатке и пројектне приходе. То је новац грађана. Јавни сервис плаћен од народа, који избегава народ.

Уместо присутности, монтажа. Уместо истине, конструкција. Уместо јавног сервиса, политички инструмент.

РТС не сме бити глас једне стране. А данас, више него икад, то јесте.

Нина Стојановић