Крст – знак да још увек нисмо истински хришћани

Крст – знак да још увек нисмо истински хришћани.

Крст Христов није само знамење нашег спасења. Он је и симбол онога какво наше срце треба да постане.

Зашто је то тако? Јер смо и даље везани за своје тело, за здравље, за свет. Јер много више размишљамо о земаљском него о небеском. Јер се плашимо будућности, и у суштини смо робови своје плоти и грешног ума. Ако неко, читајући ове редове, каже: „То се на мене не односи, јер све моје мисли су у Богу, немам везаности, ничим се не оптерећујем, не осуђујем никога и свој смртни час очекујем с радошћу“ – радујем се због њега. Али за себе, нажалост, не могу тако да кажем.

Крст Христов је, пре свега, о трпљењу. О непоколебивој истрајности у најтежим тренуцима живота. Пут ка Царству Божијем поплочан је камењем трпљења – ничим другим. „Ако желимо да нас прогласе победницима и овенчају, принесимо у жртву сами себе“, говори преподобни Исидор Пелусиот.

Крст је и о личној одговорности за своје спасење. Носити је или не – наш је избор. Можемо узети свој крст, али можемо и читав живот од њега бежати. Крст је покајање и молитва, али и умирање пре саме смрти – умирање за све што нас везује за земљу.

Крст је превазилажење сопствене грешности искреним покајањем, и потпуно одрицање од земаљских везаности и жеља. Ако се молимо, а и даље смо везани за свет, далеко смо од Јеванђелске праксе. Да бисмо постали духовна бића, морамо престати да будемо робови свог тела и грешних мисли. „Ко види да му је мисао усмерена ка богатству и стицању, нека зна да му је мисао телесна – и нека га то пробуди“, каже свети Григорије Палама.

Онај који „сачува душу“ – заправо је онај ко не жели да се растане од својих страсти и везаности. Онај ко се плаши да уђе у борбу за чистоту душе. То је човек који тоне у греху као неразумни путник који је залутао у мочвару.

Онај који „изгуби душу ради Христа“ – то је онај ко се без страха одрекао земаљског, ко се храбро бори против зла у себи самом. Он се одлучно латио чишћења ума од лукавих и стидних мисли и стреми Богољубљу. Такав човек је Христов војник, који је са крстом у руци кренуо у духовну битку. Јер, како каже атонско изрека: „Ако умреш пре смрти, нећеш умрети када смрт дође“. Свети Григорије Палама додаје: „Неопходно је попети се на висину крста, да не бисмо отпали од Распетога“.

Иде за Христом онај ко је својевољно и свесно изабрао да иде путем Једнога Истинитога Бога. За Њим иду они који су Му предали душу свим срцем. Главни закон тог пута гласи: одрекни се себе. И то не делимично, не постепено, већ потпуно, до искреног и беспоштедног кајања за своју грешност. Ако се надамо спасењу, а не тражимо Христа већ сада – још увек нисмо практичари Јеванђеља.

Практичар Јеванђеља одбацује све страсти, постаје бесстрастан и живи Духом Светим. Он се одриче свих земаљских жеља и налази себе у Христовом миру као у свом правом наслеђу. Он одбацује своје мисли, оцене и маштања – и тако улази у Царство Истине, схватајући да му је ту одувек било место. Такав човек прихвата свој крст и све последице својих грехова без роптања, заради искупљења кроз покајање. Он иде путем који му је Промислом дат и стреми потпуном уподобљењу Христу.

Трпљење није пасивност или равнодушност, већ дубоко прихватање Божијег Промисла као премудре воље. Треба овладати трпљењем тако да постане сапутник читавог нашег живота. У трпљењу је велика снага – као у стени што мирно подноси ударе мора. Свака бура прође, а трпљење остаје.

Ко овлада трпљењем – тај стиче смирење као дар Божији. Онај ко пронесе свој крст до краја – спашава се милошћу Божијом. Свети Игњатије Брјанчанинов каже: „Благодушно трпљење страдања које шаље Бог – то је распеће на сопственом крсту“.

Спасење је стање свести у Христу, преображено Духом Светим. То је знање Бога које превазилази ум и речи. Христос је на крсту страдао као човек, али као Бог остао ван домашаја страдања. Својим Часним Крстом даровао нам је победу над светом и телом, оставивши нам телесна страдања, али и вечну слободу духа, сједињеног са Пресветом Тројицом. У томе је тајна Спасења.

Спасење није бекство са земље на Небо. То је доживљај Бога овде и сада, потпуно сједињење са Њим. То је познање Истине и ослобођење од свих заблуда. „Истина је сигурно знање о ономе што јесте“, каже преподобни Јефрем Сирин. Циљ није ни само Рај, већ јединство са Христом и улазак у нетварну светлост Свете Тројице: „Тебе, Господе, треба да тражимо уместо свега другог, јер ко Тебе нађе – у Теби је све пронашао“.

Свет је дом незнања и заблуда. Рај је боравиште анђела и душа светих. Свет је колевка у којој растемо у светости. А Рај је плод те светости. Задатак Цркве није да нас направи бољим становницима ове земље, већ да нас учини небеским бићима, пуним Светога Духа. Свети Василије Велики каже: „Домострој нашег Спасења уводи нас, који смо одрасли у тами, у велики светлост Истине, постепено нас на њу привикавајући, штедећи нашу немоћ“.

Протојереј Сергеј Успенски/Савез православних новинара

Бонус видео