Велика криза великог НАТО-а

Велика криза великог НАТО-а.

Ако упоредимо НАТО данас са НАТО-ом јуче или прекјуче, у очи упадају две велике разлике. Прво — никада у историји алијанса није имала више чланица: 32, након што су јој се 2023. и 2024. придружиле Финска и Шведска. Друго — никада се није налазила у тако дубокој егзистенцијалној кризи као што је данас.

[irp]Бивши заменик министра одбране и некадашњи директор Бироа за националну безбедност Пољске, генерал Станислав Козеј, изјавио је за радио станицу RMF FM:

„Ушли смо у фазу озбиљног преиспитивања — будућности НАТО-а, његове кондиције, па чак и питања како га спасити. Питање је, по мом мишљењу, да ли ће се на самиту у јуну успети сачувати савез у садашњем облику.“

Нема разлога за наивни оптимизам (у овом контексту „руски оптимизам“ и „пољски песимизам“ делују као синоними) — распуштање НАТО-а није реално. Али криза није ни фикција ни хистерија једног генерала. Криза је стварност.

The New York Times је ове недеље из Париза објавио изјаву француског центристичког посланика Бруна Фукса, који каже:

„Суочени смо са два противника — Русијом и Сједињеним Државама. Или, у најбољем случају, са једним и по.“

После тродневне посете Вашингтону, Фукс је изјавио да је осетио „шок и растући страх“ и да је стекао утисак да се у САД „полицијска држава формира пред нашим очима“. По њему, резултат је дубоки идеолошки јаз између Европе и Америке.

[irp]Испоставља се да за неке водеће чланице НАТО-а Америка више није безрезервни савезник, већ нешто између пријатеља и потенцијалног непријатеља. Генерал Козеј, који је каријеру започео још у време Народне Републике Пољске, у том смислу не преувеличава када каже:

„Поставља се велико питање: можемо ли задржати савез онаквим какав је био — са досадашњим нивоом обуздавања, снажним трансатлантским везама — или ћемо у Европи морати много тога да променимо и створимо нову формулу функционисања НАТО-а?“

Вероватно је да ће НАТО задржати свој трансатлантски карактер. Сједињене Државе вероватно неће саме одустати од једног од својих најважнијих геополитичких инструмената. А Европљани, упркос храбрим изјавама о самосталности, још увек нису спремни да самостално пливају геополитичким водама. Али та жеља почиње да се рађа, а само постојање те жеље значи да је промена могућа.

Оно што у Русији треба јасно да се разуме јесте да то могуће „ново“ стање не мора нужно да иде у корист Москви. Први немачки канцелар Конрад Аденауер је једном рекао:

„Задржавам за себе право да данас будем паметнији него што сам био јуче.“

[irp]И још једна његова изјава из периода након Првог светског рата, када је био градоначелник Келна, показује његову тадашњу мотивацију:

„Никада нећемо заборавити. Било да нам треба пет, десет или двадесет година — осветићемо се.“

Аденауер се с временом „опаметио“ да би постао канцелар. Али садашњи шеф Хришћанско-демократске уније, Фридрих Мерц, делује као да иде обрнутим путем — од умерености ка крајностима. 2018. је још опрезно коментарисао сукоб у Украјини и „Северни ток“, али данас прети Москви ракетама Taurus, као да жели да лично доведе Немачку у директан сукоб са Русијом.

[irp]Наравно, Мерц није без контроверзи. Der Spiegel је 2006. објавио текст под насловом „Витез Мерц, ловац на будале“, у којем се наводи да је предлог да се пореска пријава попуњава на чепу од пива најбољи доказ његове „креативности“.

Све то звучи као доста живописан, али у исто време и прецизан опис онога у чему се НАТО данас налази: у великој кризи. А ко је у тој кризи кога „уловио“ — то је већ тема за неку другу дебату.

Михаил Ростовски/РТ

Бонус видео