Илија Петровић: Сутјеске слике и неприлике

Извесни Слободан Жалица, философ по образовању, наводно Србин са Романије, али по свему усташки опредељен, натрапао на некакву једноипосатну беспо­слицу хрватског новинара Лада То­мичића и саговорника му Шимуна Цимермана (https://yoyytу.be/yFYК2CttUYI?si=1зАL8Rа_5ilК1еNS), и разасало је својој адре­с­ној групи (на којој се, ко зна како, нађе и овај потписник), уз пре­поруку “Сутјеска, од 14:00 … доброоо ово послу­шајте”.

Одслушао сам више од два и по минута јер млаћење празне сламе о Сутјесци као подручју “сто пута сто” километара – што укључује и некакав “санџак” – није заслуживало ни толико…

Ево зашто:

Уочи битке на Не­ретви (вођеној наводно од 20. јануара до – случајно или намер­но? – 1. априла 1943, такозване првоаприлске зајебанције), у Загребу су боравили Милован Ђилас, Ко­ча По­повић (под именом Владимир Поповић) и Владимир Веле­бит и тамо, у име Врховног штаба партизанске војске, склопили са немачком командом нека­ка­в уго­вор о ненападању.

Радило се о следећем: пошто се очекивао савезнички десант на далматинско копно (рани наговештај онога што се касније десило у Нормандији), Нем­ци којима је било важно да, без сопстве­ног уче­шћа у сукобу, ели­минишу четнике као сигурне савезнике по­тен­ци­јалним савезничким десантним јединицама, споразумно про­пустили партизане да без икаквих борбених дејстава пређу Неретву, преко ње пре­несу 4.500 сво­јих рањеника и да се на другој обали сукобе са четни­цима и потпуно их поразе.

По­сле такве “велике победе” опеване у бајци о партизан­ском пре­ла­зу преко Неретве, пошто је “претходно срушен” мост којим је тре­бало прећи, партизани су “вртели прсте” че­кајући искрца­ва­ње савезника, а Немци их за то време си­сте­ма­т­ски оп­кољавали и сатерали “крај Сућеске воде ледне”, уз “барјак части непобјед­не”, да би тамо, током операције “Шварц”, потукли добар део он­о­га што су пропустили на Неретви укључујући и већ поми­њане четири и по хиљаде рањеника или део од до тада преживеле че­тири и по хиљаде. (Мора бити да је и војним историчарима понешто сумњиво у вези са битком на Не­ре­т­ви, пошто у Војној енциклопедији нема одред­нице БИТКА НА НЕРЕТВИ, а нема ни одреднице ПАРТИЗАНИ – ваљда је њене састављаче било срамота од нечега).

Званично, операција “Шварц”, уз учешће 127.000 немачких, италијанских, бугарских и хрватских војника (неки “револуцио­нарни” извори веле да су им се придружили и четници, не зна се који јер, видесмо, њих поубијаше партизани после “битке” на Не­ре­т­ви), започета је 15. маја 1943. године, са циљем да се угуши пар­тизански покрет, на Сутјесци исказан цифром од “22.148 пар­ти­занских бораца” затечених у непријатељском обручу (на десет хиљада квадратних километара, односно 2,2 партизана по квадратном километру, како нас уверавају хрватски повјесничари – ИП). Битка је окончана 15. јуна, тако што је већина партизанског састава успе­ла да се извуче из непријатељског обруча, док их је на разбојишту остало нешто више од трећине (7.454 борца, од чега 597 жена) – и једних и других довољно да се у послератним победничким усло­ви­ма каже да је “битка на Сутјесци највећа герилска битка вођена у Другом светском рату, прекретница Другог светског рата у Ју­го­славији”.

А стварно, све је било друкчије – хаотично!

Чланови Врховног штаба “затекли” су се изван “уобручене” зоне недељу дана пре но је операција “Шварц” започета (што ће рећи да броЗЛО није ни био на Сутјесци а она сличица његова са завојем и џукцем који га је “заштитио” од погибије, “народ­нохеројска” је досетка од касније. Прва пролетерска дивизија под командом Коче Поповића покушала је да спас нађе “бекственим” продором у Србију, али је са тога правца била потис­нута и враћена на полазне позиције, у обруч. Слично су прошли и Далматинци и Херцеговци којима није успело да се спасу извлаче­њем на југ, према приморју. Само су Црногорци морали кренути некуд, у непознато јер су претходно протерани из свога завичаја. За њима, запутио се део преживелих партизана. Онај већи део преживелих успео је да се окупи у Трнову, седамдесетак киломе­тара (нешто северозападније) далеко од Тјентишта. За пет-шест дана њиховог боравка у томе месту, нестале су све сеоске дрвене ограде – искоришћене су за печење јагњади и оваца на ражњевима -, све од једнога стада од скоро три хиљаде оваца које се на­лазило на брдашцу изнад Трнова – о чему је 3. јула 1968. године овог потписника обавестио један Трновац, медицинар запослен у месној здравственој амбуланти, иначе сведок постсутјеских збивања.

Мимо свега тога, многи припадници свих тих групација спаса­вали су живу главу извлачећи се из обруча ослоњени на сопствену сналажљивост, о чему је овај потписник, тада петогодишњак, упамтио две “информације”.

Прву је стекао лично, тако што је, док је чувао краву, наишао на привремено скровиште једнога првоборца из србскога племе­на Куча, свога суседа коме је било потребно двадесетак дана да “са Сућеске” стигне у своје родно место. То своје “откриће” сачу­вао је као тајну, а његовој мајци признао је то тек кад му је рекла да јој је син стигао дома и казао јој за тај случајни сусрет.

Другу, ни по чему тајну, да су неки “ублови по Пиперима за­тровани е су партизанке које су побјегле са Сућеске у њи бачева­ле своју срамоту”, сазнао је док је тамо провео неколико дана у сво­јој ујчевини. Радило се о женскињу из тачке 9. оне строго по­верљиве наредбе с краја 1941. године “да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што мла­ђе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пре­судних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвиди­рати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их ос­тављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве до­бро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета”.

И једно и друго добро је упамћено јер је, непосредно по­сле ра­та, поменути првоборац имајући у виду овде укратко опи­сан “пр­ви случај”, али и још неке “тајне послиће” (уз одра­сле, ме­ђу њима и онај боравак у ујчевини), више пута потписни­ко­ве родите­ље не­у­с­пешно убеђивао да свога сина, то јест овог потписника, “упишу у борце”.

Наредно “борачко” искуство овог потписника везано је за не­успелу (промашену) прославу двадесет пете годишњице битке на Сутјесци (4. јула 1968). Наиме, кад је из Висојевице (на Озрену), преко Игмана, Бјелашнице и Трескавице са неколицином плани­на­ра дојездио на Тјентиште, све је тамо личило на расуло – очеки­вало се да “отварач” целе представе буде “друг Тито”, али он се није појавио. После је према Херцег Новом одлетео један хелико­птер, али ништа – Коча Поповић одбио је да дође “у замену”. Ко­начно, негде је пронађен Ђуро Пуцар познат и као Стари и он је обавио то што је било испланирано.

Пошто су се за ту прилику прикупљени борци почели разила­зити, као оно мачке с јебива, потписников стари знанац, мало да­љи сусед из црногорских Брда а близак у јужној Бачкој, активн­и пуковник у Армији, пита, љутито:

– “Кажи ти мене ко је Ђуро Пуцар да њему Радован Вука­но­вић предаје рапорт”.

– Он је председник Синдиката Југославије.

– Ама, какав синдикат и говна…”

А средином августа исте године, у Словенији, у Савињској долини, у планинарској кући Робанов кот, пошто се уписао у књи­гу гостију (величине школских дневника, али двоструко дебљу), овај потписник забавио се прегледајући неке утиске и потписе на неколиким претходним странама. Кад, тамо, једна лева страна са свега једним уписом – у самом врху – 4. јула 1968:

“Природа је дивна, јабуковача још лепша. Љепо смо се про­вели.

ЈБТито

Јованка Броз” и још четири-пет потписа “високих” словена­ч-­ких домаћина.

Неки месец касније, могло се у новинама прочитати како је на неком свечаном пријему у Белом двору, један новинар питао Тита зашто није дошао на Тјентиште, на ону прославу. У новин­ском извештају наглашено је да је то питање збунило, помало и преплашило присутне, али је Тито одмах одговорио:

“Био сам љут на неке другове”.

Не рече због чега се и на кога наљутио, али чињеница да је љутња била важнија од “свечаног повода” – казује колику је важ-­ност Речени Друг придавао збивањима на Сутјесци и около ње и какво је поштовање заслуживао смисао истога тог повода. Уо­сталом, тамо су страдали углавном Срби, што се уклапа у тач­ку 3. поменуте строго поверљиве наредбе партизанске Врховне коман­де да “у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас”.

Али не са Друговим врховнокомандантним потписом јер, као што је то добро познато, он се још боље чувао да ништа про­тив Срба не потписује, остављао је да то, уместо њега, учине “ње­гови” јадни Срби.

Томе додајем и запис др Александра Недока (1925-2024), лекара који је краће време после рата био ађутант генерала Велимира Терзића:

“Тито је мислио да га Немци после Неретве неће нападати због преговора ко­је је у име његово и Врх. Штаба у Загребу водио Милован Ђилас, по договору са немачком командом преко генера­ла команданта (мислим) 747. немачке дивизије у Прозору. Имам Ле­ковићеву књигу “Мартовски преговори” штампану у малом бро­ју примерака за изабране. Ја сам је добио преко моје болничке пер­соналке која је борац од 1941. и као млада била у Титовом штабу у рату, па и на Сутјески. Она ми је све ово потврдила и уз то рекла да је од њих крио да чека британску мисију, иако га је генерал Ве­лимир Терзић упо­зоравао да их опкољавају. Ту су седели месец дана… Немци су га прешли, замајавали, Енглези завукли, и зато погибе цела Цент­ра­л­на болница, Сава Ковачевић са његовом 4. црногорском брига­дом коју је Тито жртвовао, а Коча Поповић би за мало стрељан – како се усудио да он води пробој кроз немачки фронт и не чека Ти­та и Енглезе”.

***

Овај текст послат је свим примаоцима са Жаличине адресне листе 23. априла 2025. године., да би се наредног дана, простачком антисрбском поруком, огласио “листни” челник:

“Као побједници у рату против силе мрака и таме (нациста, фашиста, четника, усташа, балија итд.), а имајући сућут и емпа­ти­ју према губитницима, те настојећи поменуте у загради преваспи­тати… а у складу са демокрацким начелима, слажемо се да губит­ници могу посегнути и за ревизионизмом, па овом сивом магијом заводити данашњу телефонску омладину… ипак вам, као чувеном ревизионистичком повјесничару, замјерамо али само једну ствар — што не знате гдје је настала она слика Маршала са замотаном руком и Рибара!

То вам је једна полупећина у подножју Романије, код села Бо­говићи, два цигара духана од мене…

Наш Маршал ту је мало предахнуо… након што је средио ба­натске Швабе подно Маглића, док је горе по Романији народни хе­рој Славиша Вајнер-Чича по густим шумама смрче и јеле гањао брадате и смрдљиве локалне четничке елементе, па није имао вре­мена да се поздрави са Маршалом…”

Преостало је само да се свима са листе укаже на истину:

“Херој” броЗЛО ратовао је једино против регуларне Југо­с­ло­венске војске у Отаџбини, зване и четници, Јасеновац је све вре­ме рата деловао под његовом “високом” заштитом, његов “ослобо­ди­лачки” рат окончан је са око два милиона србских жртава и окупацијом Србије, чему је током наредних шест година додао још 586.000 побијених Срба…

Илија Петровић