У ЧИЈЕ ИМЕ ТРЧЕ СТУДЕНТИ-КМЕТОВИ? Од Новог Сада до Брисела – стопама оних који су у Србију донели „демократију“ НАТО пројектилима

Данас  је група од 21 студента кренула је из Србије у штафетни ултрамаратон дуг скоро 2.000 километара под слоганом „Од мог села до Брисела“. Док медији наклоњени западним структурама овај потез представљају као храбар чин младих у борби за „слободну Србију“, суштина је потпуно другачија – ова маратонска трка није глас народа,а посебно не већинске Србије, већ ритуално поклоњење једне мањине институцијама које су историјски и у континуитету  радиле против интереса Србије.

Тркачи, уз логистичку подршку у виду комбија и сменске организације, планирају да 12. маја предају писмо Европском парламенту у којем ће, како наводе, „представити истину о Србији“. Истину, односно још једну рециклажу прозападног наратива који се годинама производи у кругу истих НВО, истих политичких активиста и таквих „вредносних“ центара.

„Не трчимо само за себе, носимо глас целе Србије“, изјавио је један од учесника за Н1.

Али ту лежи суштина проблема и манипулације: ко  је тим тркачима дао легитимитет да у Бриселу говоре у име целе Србије? И у чије име, заправо, говоре? У име народа који већински одбацује чланство у Европској унији, институцијама које су годинама уцењивале Србију, наоружавале наше непријатеље, отворено подржавају сецесију Косова и Метохије, и прећутно, и дан данас, гледају на  прогон и терор над Србима који се дешава у нашој јужној покрајини?

Ово трчање до Брисела није чин храбрости, то је чин дубоке поданичке свести, менталитета у којем је вазалство врлина, а истинска жеља за слободном и државотворна свест – грех, али и нешто што овим „студентима“ није познато. Међутим, будући да трче ка институцијама које су…

— Весна Веизовић (@vesnaveizovic) April 25, 2025

Студенти-блокадери-тркачи трче, али не за слободу, већ у духу кметовске свести. Она се манифестује у сталном стремљењу да се спас и решења увек траже негде напољу, у страним престоницама, у институцијама које никада нису имале добру намеру према Србији.

Та свест није нова, њени корени сежу у деведесете, када су први представници прозападне опозиције одлазили у Брисел не да траже подршку за развој демократије, већ да траже санкције, интервенције, да тужакају сопствени народ и од њега праве кољаче и главне кривце за сваки сукоб, и  како је историја забележила – НАТО бомбардовање.

Данас, њихови идеолошки наследници у студентским патикама понављају исти сценарио, маскиран у спортски догађај. Није први пут да се под изговором грађанског активизма и борбе за „вредности“ одиграва добро увежбан перформанс за западну публику. Разлика је једино у томе што сада уместо авионских карата за Брисел, користе своја стопала, јер младост и жртва треба да активирају све оне који верују да на „њима свет остаје“. Али они нису једина младост, и нису наша будућност.

Док Србија свакодневно гледа отворену дискриминацију, економску саботаже, уцене, покушаје укидања суверенитета,  и безбедносне претње на Косову и Метохији и Републици Српској, пред очима те исте Европске уније, неко из ове земље трчи ка њој с писмом и молбом. То није чин храбрости, то је чин дубоке поданичке свести, менталитета у којем је вазалство врлина, а отпор, грех.

Због тога, не, они не трче у име Србије. Трче у име својих ментора, својих НВО покровитеља и истих оних структура које већ деценијама упорно раде против интереса српског народа. Њихов маратон је, заправо, само још један круг у дугом ходу националне дезоријентације. И док год буде кметовске свести, биће и оваквих трка.

Софија Марић / Васељенска