Европљани не одустају од ратова

Европљани не одустају од великих ратова. Растрзани дилемом да ли да остану своји, независни и слободни, или да се приклоне условима насталим у трећем миленијуму, излаз, за сада, траже у – гневу. Тако је ЕУ недавно саветовала својим грађанима, а има их око 450 милиона, да обезбеде залихе хране и осталих потрепштина за преживљавање за барем 72 сата.

„Британски премијер Кир Стармер и француски премијер Емануел Макрон најопаснији су политичари у свету и спремни су да, услед ’фантомског бола’ због изгубљених империја, кризу у Украјини подигну на глобални ниво. Две земље шире милитаристичку реторику у Европској унији која је створена управо зарад мира на континенту”, пише швајцарски дневник „Велтвохе”.

Током трогодишњег рата у Украјини Брисел је Кијеву упутио помоћ вредну 132 милијарде евра, а планира да се „отвори” за додатних 115 милијарди. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен тражи да европски издаци за наоружање порасту на вртоглавих 800 милијарди. У међувремену, Лондон и Париз кроз тзв. коалицију вољних заговарају слање европских оружаних снага на украјинско бојиште.

Одговор на питање откуд толика агресивност је једноставан. Европска унија је тренутно на стакленим ногама. Не постоји јединство ни кад је реч о будућности, ни у вези са стратегијом за достизање исте. Истовремено, нико од актуелних водећих политичара није спреман да на себе преузме одговорност за досадашње промашаје, а поготово да одговори на питање где су нестале све поменуте паре. Веровање да би велики рат као облак прекрио све наведене дилеме чини се као доста наивно.

Лагодно башкарење на плодовима које су донели дани колонијализма и технолошке супериорности незадрживо се примиче крају. И што је најгоре, постало је кочница незаустављивим променама. Некадашња жеља за доминацијом преко ноћи се претворила у борбу за сопствени опстанак.

„Европа се ближи цивилизацијском самоубиству”, опомиње амерички потпредседник Џеј Ди Венс. Нашавши се, практично, на ветрометини, земље Старог континента као да покушавају да искуства из прошлости примене на данашња дешавања, и у томе неминовно губе. Самозвани „центар људске цивилизације” умртвљен је до те мере да сваки мало јачи појединачни потрес, било где на планети, почиње да осећа као сопствену драму. И док су слична дешавања некада могла да буду амортизована богатством, угледом, политичком мудрошћу, традицијом… данас све поменуто као да се преселило на неке друге меридијане.

Готово преко ноћи постало је видљиво да је Европа током већег дела 20. века само пратила Америку у њеном глобалном походу, не ангажујући се претерано, али штедро сакупљајући све оно што им је трансатлантски предводник тако великодушно препуштао. Оног тренутка кад су се нашли пред задатком да сами брину о себи, међу Европљанима су почели да се исказују вековни анимозитети угушени својевременом совјетском и америчком победом над нацистичком Немачком 1945. Данас, када су две поменуте велике силе (овог пута Русија уместо СССР-а) схватиле да им је одржавање каквог-таквог реда на Старом континенту постало непотребан баласт, авети прошлости су се пробудиле.

Већ смо поменули да је Европа 21. века стављена пред дилему: да ли жели да буде независна или јој више одговара да се ослања на моћније. Али, ко су данас моћници? САД, Русија, Кина, Индија, Бразил, Турска… Сви поменути били су током историје, с мање или више успеха, на мети европских освајача. Ставити се под покровитељство било којег од наведених, и без обзира на идеолошку блискост или географску удаљеност, за данашње европске лидере значило би неку врсту – капитулације. Такав жиг челницима „цивилизације над цивилизацијама” једноставно није прихватљив.

И, што је можда и најважније, све поменуте велике земље довеле су своје економије и одбрамбене системе у стање самодовољности, способне су да преживе и без обимних контаката с другима. Европа је од такве позиције сваким даном све удаљенија. Одавно се претворила у пуког потрошача и другачија перспектива јој није изгледна. А до сада покрадено богатство увелико је потрошено.

При свему поменутом наш континент није спреман да брине ни о сопственом дворишту. Ослобођен страхова од могућих спољних завојевача, заборавио је где се налази, које су му границе, шта све поседује. Балкан, на којем смо и ми смештени, најбољи је доказ за ову тврдњу. Овај простор као да служи за међусобна разрачунавања Немаца, Француза, Енглеза… Као и током досадашње историје. У европске оквире примају се само они од којих може да се извуче било каква корист. И док може. Пример је Мађарска.

Где је излаз? Како континент који је на друштвеној и свакој другој ветрометини, без сопствених енергетских и других сировина, под притиском неевропског знања и технологије, без иоле релевантне одбрамбене способности, на самој ивици међусобних свађа, бирократски вођен од „бриселских намештеника”… супротставити државама које имају јасну визију за наредних барем 50 година? И недавна предизборна дешавања у Сједињеним Америчким Државама на најбољи начин су показала сву периферност европске политике.

Оног тренутка када било која земља или народ покушају да пронађу сопствени пут у будућност, и без нарушавања суверенитета других, дижу се кука и мотика. За Европску унију све што постоји ван ње одувек је посматрано само као отворено ловиште. Како сада изгледа, ловочувари су почели да раде свој посао.

Слободан Самарџија, новинар