Србска небрига за сопствено биће

Јуче, 27. априла 2025. године, обележен је “Дан сећања на жрт­ве злочина геноцида НДХ у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини”.

Александар Вучић, председник Републике Србије, подсетио је да је Јасеновац “функционисао” и првих мајских дана последње ратне године јер се партизанске јединице нису “удостојиле” да се упусте у његово заузимање и ослобађање његових преосталих заточеника, али се није сетио да каже како је тај логор све до тада био под “високом” заштитом врховног партизанског команданта Јосипа броЗЛА, у свету “признатог” за једног од десет највећих зло чинаца 20. века.

Милорад Додик, председник Репубике Србске, био је нешто “информативнији” јер се помињући само “босанске” Србе и Србе из Србије – “осталих” нема, нарочито Крајишника, они као да су не­постојећа врста – похвалио да је био у Јерусалиму, да је тамо по­сетио јеврејски меморијални центар Јад Вашем који пише да је у Јасеновцу страдало 500.000 Срба, те да је “то записано за сва вре­мена”. Прихватио је ту цифру и не помишљајући да се бави друго­ратном шестмилионском јеврејском жртвом у коју је, с обзиром на сродство “по женске линије”, могло бити урачунато било чије познато име, али се зато сажалио над злом судбином које стотине или неке ситне хиљаде савремених Израелаца страдалих док су убијали можда и стотину хиљада Палестинаца, највећим делом де­це, жена, болесних и старих. Да се овде не бавимо ововременом двомесечном блокадом којом је Израел онемогућио дотурање хуманитарне помоћи већ изгладнелим Палестинцима у Гази.

Цифру од 500.000 Срба “монструозно убијених” у Јасеновцу, у лету је прихватила телевизија “Информер” јер, побогу, устано­вио ју је један Председник, чиме се успоставља нова лицитациона “трка”.

Кажем тако јер све док се не открије ствар­н­и обим хрватских геноцидних рад­њи у Јасеновцу, на раз­ним стра­нама сретаћемо се са најраз­ли­чи­ти­јим бројевима којима се иска­зу­ју јасеновачке жртве:

а. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина оку­па­тора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, 1946. го­ди­не известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жр­тава износи између 500.000 и 700.000;

б. Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

в. Израелски Јад-Вашем 700.000;

г. Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

д. Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (МКИЈ), у којој је са подручја некадашње Југославије деловао, као њен пред­сед­ник, само др Србољуб Живановић (1933-2024), сматра да је у Јасеновцу страдало ви­ше од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без об­зира на податак који нам он сам саоп­штава интервјуом за бео­градску По­литику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрват­ској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

ђ. Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по пра­ви­лу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се осла­ња на исказе преживјелих, сачуване документе и при­знања ухва­ћених усташких злочинаца из Јасеновачког лого­ра (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

е. Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југо­сла­вије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пу­ков­ника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хр­ват­ске за утврђивање злочина окупатора и њихових помага­ча 15. XI 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбер­гу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500-600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700.000, иако има и екс­трем­них процјена: свођење броја уморе­них у Ја­сенов­цу на око педе­сетак тисућа или увећавањем броја жртава у Ја­сеновцу на ми­ли­јун, па и више и то искључиво Срба”;

ж.. Исти тај енциклопедијски текст казује и да “та­чан број жртава још није утврђен, јер су до­кументи углавном уни­штени. Картотека лого­раша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и до­кумената уста­новити број убијених, јер су уста­ше често ли­кви­дирале масовно придо­шле логораше и не уводећи их у кар­то­теку и документе логора. То се посебно односи на ма­совна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Ко­за­ре”.

з. Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. стра­ни цитира­јући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “По­тврђу­јемо примитак докумената који су били закопани у ло­го­ру Ја­сеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Ко­манди, а која документа садрже списак по­бијених лица у лого­ру Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручни­ка Иси­до­ра Левија да је у тим списковима било више од ми­ли­о­н имена.

Потрага за истином о хрватским злочинима над србским на­ро­дом и у Јасеновцу и другде, онемогућена је и самом броЗЛОвом изјавом с почетка новембра 1944. године да се “ми у Србији мора­мо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”. Само то било је комунистима довољно да врло брзо “заташкају” Јасе­но­вац, да га сруше, по­рав­нају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, ко­начно, послужило Стеви Крајачићу, једином човеку од броЗЛОовог не­ограниченог поверења и њего­вом иза­сла­нику на по­сле­ра­т­ном откривању споменика у Јасенов­цу да, уз пијану псовку, кон­ста­тује “да су Хрвати тамо ипак поби­ли пре­мало Срба”.

Без обзира на све довде изложено, Србољуб Живановић мо­гао је на једном састанку у Њујорку саопштити “да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, му­или, силовали жртве и чини­ли свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Берн­баум, који је био у коми­си­ји за истраживање геноци­да у Руанди, рекао да се у Ср­би­ји и бив­шој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 като­личких све­ште­ника, несумњивих почи­ни­лаца злочина. У овом тре­нутку МКИЈ је утврдила да је 1371 католички свеште­ник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника дво­јица били кољачи. А готово сви су били при­пад­ници фрање­вачког реда”.

Живано­вић даље истиче да је хрватска власт његовог вре­мена заступала став “да је злочин по­чињен само ако је позната жртва, односно по­чинилац злочина” а да он непрекидно по­став­ља питање “како ће­мо утврдити имена оних жртава које су, на пример, из­гореле у Пе­ћилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима ку­ване, а од њи­хове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, по­ме­шан с песком, у руци, у Смедереву, где су га Немци делили пре­ко Црвеног крста. Не зна­мо ни имена жрта­ва које су као острва ле­ше­ва која су пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Са­храњивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се на­ла­зи поред Куле Небојше у Бео­граду. Сматра се да је у њој сахрање­но око 2.000 лешева. После ослобођења Београда два камиона тих лешева су по не­чијем на­ре­ђењу одве­зена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико не и зна да је ту масовна гроб­ница. Много лешева било је и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила”.Али шта му је то све вредело кад су се у међувремену стасали мајстори који “под реп кољу”.

Најпре др Вељко Ђурић Мишина (1953) као “историјски” шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, који је, у складу са соп­ственим “открићем” да некакви тамо немачки “специјалци” – Глез фон Хорстенау (1882-1946), од 1941. до 1944. го­дине немачки опу­но­моћени генерал код усташке Хрватске, и Херман Нојбахер (1893-1960), специјални немачки изасланик за Балкан – појма не­мају, присвојио сва ов­лашћења да медитује о “срећној” Хрват­ској и њеном “срећ­ном народу” ко­ји увек зна шта жели. Ово по­следње чак и кад се 1903. поже­ли да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све хрватско да буде римокато­лич-­ко, што укљу­чу­је и србско стра­дал­но “уживање” у Независној Држави Хр­ва­т­ској (1941-1945). Па се, тако, 6. јуна 2021. године од Мишине мо­гло сазнати да је Хорстенау “прескочио неколико чи­ње­ница битних за разу­ме­ва­ње контекста”, а да су Нојбахе­рови “е­лабора­ти писани на ос­нову секундарних и индиректних изво­ра и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког одно­са. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Др­жа­ви Хрватској само слободна процена која иза се­бе нема ника­кве релевантне и проверљиве доказе”. Ту “не­ре­левантност” и “не­проверљивост”, али не баве­ћи се “секундар­но­шћу” и “индирект­но­шћу”, др Ђурић пошире је “дал е­ла­бори­рат” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав исто(не)мислећи Н1, када је “високоум­но открио” да се, без обзира на “про­це­не од 30.000 до 1.400.000” страдалника и број­ка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у шко­лама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведо­ка који су били у Јасеновцу долази до ци­фре од 98.000 до 208.000 жртава”. Без обзира на то, он ће “при­зна­ти” да то није коначан по­датак, већ сло­бодна про­цена сведока”.

У “геноцидном” Музеју наслеђујући Мишину и од Добрице Ћо­сића позајмљујући мисао да “ми ла­же­мо да бисмо обманули се­бе… лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно”, сам је Дејан Ристић (1972) представио себе – ко је, шта је и против кога деј­ствује као “стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем” – изјавом од 24. јула 2022. године да Јасе­новац треба да буде “место помирења Срба и Хрвата и да је нужно да се дође до заједничке спознаје зашто се догодио и које је све трагичне последице оставио, да би могли да живе као добри су­седи или у оквиру ширих интеграција. Данашње генерације не­ма­ју од­го­ворност за зло које се догодило од 1941. до 1945. године, али и те ка­ко могу бити одговорне за извртање чињеница, неги­ра­ња зло­чина или њихово минимизирање” .

У доколичком покушају да се позабави историјом, Ристић ће 18. августа 2021. године поручити “некима” да се ни за живу главу не упуштају у преправљање “историје и истине о холокаусту и ис­тини о догађајима у злогласном усташком логору у Другом свет­ском рату” јер се у Музејевим “базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог лого­ра смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најма­њи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту”.

Истина, то је нешто више од цифре којом се поштапао Фра­њо Туђман (1922-1999), најновији “Отац Домовине”, али Дејану Ри­стићу врло је стало да се од ње премного не одмакне.

Баш тако јер се ваљда само у Земљи Србији може десити да један ре­дов­ни професор Одељења за историју Филозофског фа­култета у Бе­о­граду, др Никола Самарџић по имену, на “твитеру” “лајкује” об­јаву којом је некакав анонимус представљен цифром “666” – са жигом звери – изнеписменио да је “Србија у глибу мито­маније свињо­крадице и коњо­кра­дице Карађорђевића. Они су труд­ној жени одсекли сисе, изми­сли­ли Косовски бој, створили Спц, изми­слили светог саву и оста­ле глупости, направили ршум у Цг и Косову”, због чега је “Јасеновац одговор на њихову владавину, нема већих злотвора”…

Брину ли такви злотвори о србској прошлости, о србском националном бићу и његовој духовности, не треба се чудити што бројна младеж у Србији већ данас не зна шта је то Јасеновац а ако и зна – “зна” да је током Дру­гог светског рата у њему било од­маралиште за Србе и да су они, Срби, тај рат преживели захва­љу­јући баш томе одмаралишту, у једној заветрини много удаљеној од ратних страхота.

Само због таквога “знања”, пре двадесетак дана ваљало је унезверитетима у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду и њиховим разним колекторима, ректумима, дрканима, профаним провизоријима, родноравноправним провизијама или профука­ња­ма и којекаквим другим наставцима највише неуке, послати краћу поруку:

Уместо да се бавите најплеменитим од свих послова – обра­зовањем и васпитавањем србске младежи – ви сте се упустили у најпростачкију издају србских националних интереса, за рачун не­ког тамо јаловог Запада, данас фашикратског, који се, по “инст­рук­цијама ватиканским, већ више од дванаест векова упорно тру­д­и да Србе (и Русе, србско племе од искона), почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације, нај­проста чкијим геноцидним радњама уништи из корена и србска цивилизацијска достигнућа припише себи.

Ако су вам, ко зна због чега, сазнања о збивањима током по­менутих дванаест векова била недоступна, имате довољно година да бисте, у оном “више од дванаест” (августа 1992), могли чути ка­ко је римски папа, Пољак Војтила, позвао чланице Запад­ноев­ропске уније и Северноатлантског војног пакта да поведу крста­шки рат против Срба.

Данас, не могући да сам оствари оно што је вековима осми­шљавао и покушавао, поменути фашикратски Запад упрегао је вас да, као најговњенија служинчад, поверене вам невине и наивне ва­спитанике “упослите” да коначно, за њих, обаве замишљени пр­љав посао.

Није лоше подсетити вас да свету није непозната и “памет” онога јеврејског рабина Шнерсона који је поодавно формулисао обаве­зу да се уништи “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и они “остали”.

Међу њима и они који су издали своје јер, такви какви су, и ви уз њих, би­ли би од штете и “победницима”.

***

На крају, да неко не би приговорио како је ово прича само о Србима, ва­ља знати да су хрватске жртве “осталих народа и на­род­ности”, по­себно циганске, за Хрвате биле “колатерална ште­та”, а доцније пре­тварање Цигана у Роме из­ведено је са циљем да се за живота ове генерације избрише назив Циганин, не би ли се кроз две или три генерације сви Ци­га­ни саживели с упра­во ­нату­реним нази­вом. Тада би постало пот­пу­но неинтересантно сва­ко подсе­ћа­ње на циганске жртве у Ја­се­новцу, рецимо, и на геноцид над Цигани­ма у истој тој усташкој Хрватској. Ју­го­словенски пре­длог Свет­ском циганском конгресу да се прихва­ти промена, про­шао је и то је, несумњиво, велика подвала и савре­ме­ним и буду­ћим Цига­ни­ма.

Мимо тога, ваља знати да назив “Циганин” ни по чему није увред­љи­в, он казује и о циганском доприносу европској култури и ци­вилизацији, али не у музици, песми и игри – како се обично мисли – већ у металургији. Наиме, Цигани су у Европу до­шли уз турску вој­ску, као занатлије, оружари. Ту су се, нерасположени за ратовање и у условима турске “војне па­сивности”, односно нена­пре­довањем према Западу, одмицали од војске, забатаљивали пос­те­пено своја металска занимања и окретали се музици. Не само да Цигани нису допринели развоју србске и маџарске музике, на при­мер, како се обично мисли, већ су те две националне музике и искварили. А да су у металству оставили трага, казује и чињеница да су у Црној Гори, доскора, они који су се бавили обрадом метала (ковачи, бравари, и слично), називани циганима. Било је небитно да ли се радило о Ци­ганима или домаћем живљу.

А пре подоста година, један свештеник, тада парох у но­во­сад­ском насељу Шангај, испричао је да је после обављеног крштења у једној циганској кући, сео за сто и уписујући податке за књигу крштених, као националност нагласио “Ром”.

Запрепашћен оним што је чуо, деда тек крштеног детета зи­нуо у попа: “Шта причаш, попе, Ро­ми су цигански комунисти, ми смо Цигани”.

Илија Петровић