Стрес-сценарио за Европу: Чиме заменити америчко оружје у Украјини? Држати барут сувим

Стрес-сценарио за Европу: Чиме заменити америчко оружје у Украјини? Држати барут сувим.

[irp]Илузија победе у Хладном рату скупo је коштала Европу. Уместо да изграде уравнотежен систем безбедности на континенту, европске престонице су пожуриле у супротном правцу. Не ка јачању војске, већ ка убрзаном демонтирању сопствене војне индустрије. Али, „победа“ у Хладном рату није једини узрок постепене ремилитаризације Старог континента.

Као и код сваког историјског феномена, утицајних фактора има више, а остаје питање који су најважнији. Прво се појавило уверење да се распаднути Совјетски Савез – односно Русија као његов наследник – неће дуго опоравити. У западној Европи завладала је еуфорија „великог европског дома“ и либералних, па и пацифистичких вредности. Из тог духа проистекло је постепено слабљење утицаја јаких, харизматичних лидера. Упоредите само Ширака и Кола са данашњим Макроном и Шолцом. Историја показује да снажни национални лидери израњају у временима искушења, али Европа током криза од 2014. до 2025. није изнедрила такве личности. Систем је једноставно елиминисао све који би могли да мисле својом главом. Просечном Европљанину то и није сметало – његове основне потребе биле су задовољене.

[irp]Након распада СССР-а, Европа је драматично смањила трошкове за одбрану. Новчани токови су преусмерени у социјалу, помоћ мигрантима и подршку „животу без рада“. Политику према Русији диктирао је Вашингтон, а Кремљ никад није третиран као равноправан партнер, камоли као члан „европске породице“.

И добро што је тако, може се рећи из данашње перспективе. Иако је у време Јељцина било покушаја интеграције, либерални курс је углавном разорио одбрамбену индустрију. Та индустрија није нестала, већ се „прилагодила“ новим циљевима – јер није било претњи на истоку. Чак су и дуге, тешке кампање у Чеченији само додатно увериле Запад да Русија нема капацитет да буде претња. НАТО је кренуо у експанзију, али без адекватне производне подршке. За разлику од Хитлера, нико није размишљао о логистици.

Трећа велика заблуда била је прецењивање америчких војних победа у 1990-им и 2000-им. „Олуја у пустињи“ представљала је технолошки тријумф НАТО-а. Због тога су европске армије прешле на скупу, прецизну и високоразорну технику. Смисао је био да један HIMARS замени читаву батерију „Градова“. Закључак – више нема потребе за великим армијама.

[irp]Уместо армија, градиће се експедициони корпуси – за борбе против „туземаца у папучама“. У најгорем случају, против противника с технологијом из претходног века.

Si vis pacem, para bellum

(Ако желиш мир, спремај се за рат)

Кад је европска војна индустрија увидела куда води нова политика, кренула је у смањење обима и подизање цене – правећи „Bentley“ и „Ferrari“ у свету наоружања. Пример: Leopard 2A7V је осам пута скупљи од првих модела Leopard 2.

Буџети за одбрану нису расле, већ су се смањивали у односу на НАТО стандарде. Нови тенкови се скоро ни не наручују – стари се шаљу на модернизацију. Јефтиније је, а и одржавање је лакше.

Американци су исто урадили: имају око 2.600 Abrams тенкова, и више не производе нове – фабрика у САД ради само ремонт и надоградњу. Британци су продали и срушили једину фабрику тенкова. Од Challenger-а 2 остало је око 200. Французи с Leclerc тенковима у истој су ситуацији. Немци теоретски могу да производе нове тенкове – али у реалности, 10 месечно.

Са артиљеријом је још горе: Француска једва прави 6 цеви месечно за гаубицу Caesar. То је већ напредак – некад су производили само две.

[irp]Све ово је резултат приватизације европске одбрамбене индустрије. Држава је изгубила контролу – политичари могу да обећавају, али не могу ништа да наруче ако фабрике нису у њиховим рукама. Велики капитал неће ризиковати новац у климавом политичком амбијенту. Данас су Руси непријатељи, сутра можда опет партнери – ко ће онда да врати уложене милијарде?

Зато, нпр. Пољаци купују у Кореји и САД – домаћа индустрија је симболична. Немачки Rheinmetall планира 700.000 граната годишње, али на почетку 2025. стварни капацитет је само 250.000. Разлог? Нема довољно нитроцелулозе и опреме за ливење чаура.

Рат у Украјини разоткрио је слабости европске одбрамбене политике. Сценарио експедиционих ратова се није остварио – ратови против равноправног противника захтевају велику потрошњу људства, технике и муниције. А Европа до наредног рата можда ни не стигне – јер ускоро ће остати „један на један“ са кијевским режимом. Америка ће, пре или касније, повући подршку.

[irp]Проблема је више: нема координације у производњи. Француска гура Caesar, Немачка Panzerhaubitze 2000, Италија FH70, Пољска купује од Кореје, Чешка од Израела. Ни на нивоу концерна није боље: Французи промовишу Nexter, Немци Rheinmetall, Италијани Leonardo, Швеђани Saab… Унификованих стандарда нема – чак ни гранате истог калибра често нису заменљиве.

[irp]У конкуренцији и политичким препрекама губи се време.

Европа озбиљно заостаје за Америком – и по количини и по врсти оружја. Немају ништа слично ракети AGM-88 HARM. За HIMARS нема замене – чак ни оно што постоји у Европи (нпр. пољски HOMAR-K) је купљено од Јужне Кореје и неће се ускоро појавити у Украјини.

Са ПВО је још горе. Системи као што су SAMP/T и IRIS-T могу да замене NASAMS и Patriot – али само ако се Европа сама разоружа. Производња ракета није проширена ни после три године рата, нити је повећана производња лансера.

Сваки нови пакет за Украјину директно значи ослабљену безбедност саме Европе.

Јевгениј Фјодоров/Топвар.ру

Бонус видео