„Све бесправне зграде рушиће се – ОДМАХ!“: Ово београдско насеље настало потрагом за бољим животом у беди велеграда, а онда је ЗБРИСАНО са лица земље (ФОТО)

Стигли су на обод Београда одмах по Великом рату, тамо негде од пролећа 1919. Убоги, сиромашни. Упропаштени у ратним страдањима, опљачкани од окупатора, избезумљени… Нису могли у вароши такви да се настане. Нису приличили. А нису ни имали с чим.

За кору хлеба нису имали где друго да се изборе осим у престоници. Иако сурова, давала је минималну шансу и варљиву наду. Јер, тамо одакле су дошли, у разореним селима и опустелим варошицама, за њих тек није било никакве шансе. Морало се за Београд.

Склепали су уџерице тамо испод Карађорђевог парка, доле ка клисури Мокролушког потока. И сваким даном заузимали брежуљке изнад Булевара Франше д’Епереа. Није прошло много – нико им више ништа није могао.

Јатаган мала

Временом су се населили и шибицари, и лопови, и жене лаког морала, и кафеџије, и радници, чиновници… Измешало се толико да се није знало који све сој људи тамо нема. Јатаган мала. По злу чувена. Са њима се населила и смрт. Лако се умирало. Што од оружја, што од разних болести.

Страћаре су ругло града, морамо да рушимо, претили су челници Општине београдске једну годину, другу, пету, десету, али од претњи, у суштини. Даље нису могли да добаце. Ризично било по живот задирати дубоко.

Онда су напослетку рекли – сад или никад! И ушли су у Јатаган малу почетком лета 1940. Чинило се као да су их затекли неспремне, као да Јатаганмалци нису веровали да се то заиста може десити. Убрзо је било готово са најопаснијим и најпрљавијим насељем. Са чатрља су откиване даске и лимови дижући прашину у којој су нестајали домови оних које Београд никако није желео.

А тог 16. августа 1940. у кафани “Код Грка” заседала је комисија. Оно јада што је преостало и даље је потајно веровало да ће рушење стати и да ће, ни сами не знају како ни зашто, баш они претећи.

Већ су им поскидали кровове, али надали су се док су разастирали постеље да ноћивају под ведрим небом.

По разваљеним плитким темељима бившег живота развлачили су се олињали пси.

Јатаганмалци молили комисију да их поштеди

А “Код Грка” је узбуђење достизало врхунац. Комисију је предводио Милентије Станишић, референт Грађевинског одсека Београдске општине. За столом и др Клара Левај, па градски већник Морис Демајо, архитекта Боривоје Чолаковић, и градски контролор Љубомир Бршић. Умољавала је делегација Јатаганмалаца да их поштеде, кумила, преклињала, обећавала… А остали су седели унаоколо изнад кафане и нису знали куда и како даље.

Параграф закона је налагао да се сви објекти склони паду, нехигијенски или код којих постоји опасност од пожара, се поруше без накнаде. А другачијих о набројаног није ни било у насељу.

Општина београдска је одлучила да им да нешто новца за селидбене трошкове, али није желела да им пронађе простор где би могли да под њеним наџором направе трајну здраву и сигурну насеобину.

„Не би се ми насељавали овде, али знате и сами како је било тешко одмах после рата са становима и за људе богате, а камоли за нас сиромахе са петоро, шесторо деце“ – покушавали су да омекшају срце чланова комисије.

Ђорђе Јеремић је имао седморо. Са њима, још жена и његова мајка. Ковачки радник је.

„Једна рука код мене ради, ова моја, а десет уста једе…. Куда ћемо одавде?

И Алекса Лукић, бивши музикант, говорио је тугаљиво у кафани. Окачио је инструменте, па годинама уназад скупљао старо гвожђе и суве кости.

„Ја разумем да је овде код на у Јатаган мали смрад и јад, али оставите нас бар док се не смири мало ситуација“ – додао је Будисав Кончар, радник, родом тамо од Плитвичких језера, алудирајући на језиве вести које су стизале из поробљене Европе, некако се наивно надајући као многи да ће крвава нацистичка чизма да нас заобиђе.

Последња епизода из живота чувеног насеља

Убрзо је настао тајац. Чекала се завршна реч комисије. Председавајући је прочитао имена оних који су дужни да одмах напусте тај простор заувек. Била су то заправо имена свих преосталих. Последње је прочитано Милосава Талијана, сопственика кафане у којој им је запечаћена судбина.

Последњи Мохиканци Јатанган мале су снуждени кренули јутром раздвајајући се према Маринковој бари, Макишком пољу, Душановцу… Да тамо побију старе греде за своје нове домове.

То је била последња епизода из живота чувеног насеља. Последња? Да, али оног изворног, оригиналног.

Јер, није прошло много, а Београд су надлетеле Хитлерове штуке. У том општем метежу ратних година почели су неки нови да долазе тамо где је била Јатаган мала. Из разних разлога. Ту су остали и по ослобођењу, да би прича коначно и дефинитивно била завршена тек 1960-тих када је започета изградња аутопута над коритом Мокролушког потока, Мостарске петље и пратећих саобраћајница. Уклета, мрачна и прљава Јатаган мала је остала само у сећањима, причама, серијама, фотографијама.

Калдрма

Бонус видео