Илија Петровић: Где је држава кад јој руше темеље?

Пре неколико дана, 28. априла, замолио сам председнике Скупштине, Републике и Владе да ми јаве “постоји ли Држава Србија”, с једноставним образложењем “да бих знао шта да радим – у условима кад” они, “макар то било прећутно”, да ли намерно, да ли због несналажења у државним пословима, “помажу разулареном олошу да, за релативно кратко време, из темеља уништи Србску Земљу и Србски Род – оно што земљама данашње западне фашикратије није успело током претходних дванаест векова”.

Мада би крајње забрињавајуће прилике налагале да се на речену молбицу одмах одговори, подразумева се да је многогодишње искуство стечено једностраном “преписком” са поменутим органима, “примењено” и овога пута – нико ни у нос јер ко је тамо безвезни неки грађанин да се Држава Србија бакће са њим?!

Ако не са појединцем, иста та Држава Србија, као институција, морала би бринути о интересу Живе Државе Србије, вишемилионског скупа неименованих појединаца врло заинтересованих за опстанак и свој и Институције коју су овластили да обавља претпостављене “опстанктне” послове.

Да, између осталог, сваком појединцу осигура уставна и законска права на кретање јавним површинама, на личну сигурност, на образовање, на обављање послова личне и професионалне природе, на заштиту свога здравља, на обавештеност (информисање), на здраву животну средину…

Сведоци смо, нажалост, да су током претходних шест месеци сва та права била обезвређена, нека и потпуно укинута, све као последица вишегодишњег незаконитог, дивљег деловања не само неких регистрованих “политичких” и “невладиних” групација укључујући и ону њихову заједничку, нерегистровану, али зато слободно делујућу под називом “Насиљем против Србије”, већ и многих појединаца који “способност” свога пунолетства користе да “самостално одлучују” и против Државе Србије као институције, и против загарантованих права оне вишемилионске већине у саставу Живе Државе Србије.

Институционална Држава Србије допустила је све то “заборављајући” своју уставну обавезу да, зарад “заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије”, мора ограничити, односно онемогућити “слободу окупљања”, супротну националним и државним интересима.

Па се, тако, дозволило да на противуставним скуповима видимо и малолетнике којима су старији, можда антисрбски расположени родитељи, можда разуларени предводници насилних протеста, натурили “људска права” непримерена њиховом узрасту и душевној зрелости.

Окренемо ли се високошколским установама, у постојећим условима познатим као унезверитети, и њиховом наставном особљу, лако можемо уочити да се та “врста” упорно скрива речју “аутономија”, иако је извесно да се њено антидржавно, антисрбско деловање не може “правдати” уставном одредбом која јој даје право да “самостално одлучује о своме уређењу и раду, у складу са законом”. Утолико више брине незаинтересованост Државе Србије за могуће последице “научног” деловања антисрбски устоличене аутономно унезверене “интелигенције”.

Тешко је знати због чега је тако, али је чињеница да уз управо помињану аутономију чучи и имунитет народних посланика заштићених “од кривичне или друге одговорности”, али само и искључиво “за изражено мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције”. Ни по чему их тај и такав имунитет не може штитити од кривичне одговорнист за вишеструке “убиствене” покушаје током мартовског скупштинског заседања, када су опозициони посланици бацали димне бомбе (“наводно и сузавац”), физички насртали на “већинске” посланике, гађали их флашама и јајима, активирали разна пиротехничка средства, чак и апарат за гашење пожара, при чему је једна женска особа на коју је бачена “шок-бомба”, доживела мождани удар и пребачена у болницу.

Било је то за њу права срећа у поређењу с оним што је задесило декана једног факултета у Новом Саду, кога су наводни студенти онемогућили да стигне до свога радног места, тако што су га најпре “јурили, тукли, шутирали, поливали водом и гађали јајима, а након што је повређен” (чак му је колено “искочило”!), они су избушили гуме на возилу Хитне помоћи које је требало да га одвезе у болницу; како рече министар здравља, “први пут у историји је блокирана Хитна помоћ, уништена су два возила”. По свему, то се може окарактерисати као “убиство у покушају” јер да двојица жандарма нису успела да повређеног декана (уз додатне ударце) извуку из гужве и пребаце у болницу, питање је да ли би он уопште преживео. (Некако истовремено, група протестантских “студената” упала је у нишки Клинички центар, како би онемогућила студенте да обаве започете клиничке вежбе, чиме се директно угрозили живот свих пацијената којима је помагано у лечењу).

Протестантски “студенти” нису се устезали да декану наносе телесне повреде јер су за то имали “оправдан” узор: и опозициони посланици у Скупштини били су “неодговорни” за назначене своје поступке, у које се сврстао и онај мождани удар, врло озбиљна “препорука” за смртни исход.

Али све то за Државу Србију није разлог да се меша у своја посла, она допушта да најразличније антисрбске групације, звале се оне бициклистичке, маратонске или шетачке, увек нерегистроване и непријављене, излазе из Србије са јединим циљем да тамо, међу доказаним србским непријатељима, обављају антисрбске послове. Баш тако, иако једна од уставних одредаба налаже Држави Србији да, зарад “заштите јавног реда и мира”, ограничи “слободу кретања”, тако што ће онемогућити покушај сваке незаконито организоване групације да напусти територију Републике Србије, те да њене организаторе и учеснике примерно казни.

Макар колико то деловало строго, можда престрого, било би упутно да Држава Србија, пошто је то лако проверљиво јер србски непријатељи с одушевљењем представљају све антисрбске поступке јадних Срба које су угостили – бришу ћирилицу и уклањају србске заставе како би им угодили -, све такве при повратку заустави на граници, одузме им пасоше и друге србске исправе (уколико их том приликом поседују), не дозволи им да се врате у Србију и потом им одузму србско држављанство.

Ако је, као што смо то некад могли научити из прве реченице латинског уџбеника да је Отаџбина прва брига, институционална Држава Србија, као највиши орган с најширим овлашћењима добијеним од Живе Државе – у складу с уставном одредбом по којој “нижи главни јавни тужилац или јавни тужилац који сматра да је обавезно упутство незаконито или неосновано има право на приговор” -, морала би користити своје неотуђиво право да с одређених позиција, чак и оних које се позивају на своју наводну аутономност, уклони све који делују супротно националним интересима србскога народа.

Укључујући и тужилаштва и судове разних надлежности.

Ниједна од тих и таквих служби не може деловати супротно интересима Живе Државе, због чега је институционална Држава Србија дужна да, без икаквих ограничења, те интересе штити.

Данас, кад многи обеспамећени или, можда, “оеврени” јадни Срби хрле у наручје фашикратском Западу, спремни да у његово име обаве оно што њему није успело током претходних дванаест векова – да Србе, творце људске цивилизације, почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, сасеку у корену, у складу са сатанском “науком” Карла Маркса да Европа може доживети срећу тек ако би физички било могуће извући Србију на дебело море и тамо потопити на дно -, Држава Србија већ месецима избегава да их у томе онемогући, више им иде наруку.

Као да једва ишчекује сопствени нестанак.

На Живу Државу Србију гледајући као на узгредну штету.

Илија Петровић / Васељенска