Кофер без ручке: како је ЕУ остала без „Источног партнерства”

Политика Европске уније према суседним земљама Јужног Кавказа и источне Европе одувек се развијала у сенци односа са Русијом. Примеран случај тога је управо иницијатива под називом „Источно партнерство“. Данас је овај пројекат постао попут кофера без ручке – тешко га је носити, али га је штета бацити. Ипак, за ЕУ је од суштинске важности да из овог искуства извуче поуке како би у будућности могла да решава стратешке дилеме у региону.

У претходном тексту указали смо на то да се дугорочне дилеме Европске уније налазе на истоку, а не у трансатлантским односима са САД. Управо у источном правцу ЕУ наилази на ситуације у којима сама мора доносити одлуке и креирати стратегију – и од тих избора зависиће будућа улога Европе у светском поретку. А источни правац подразумева не само Русију, већ и Кину и суседе у источном суседству и на Јужном Кавказу.

Када је реч о Русији, истакли смо да само ослањање на војно одвраћање – уз милитаризацију Европе – није довољно да се то назове пуноправном стратегијом. Такав приступ се често заснива на анахроним поређењима са Хладним ратом, а ускоро би могао довести до подела унутар саме ЕУ, нарочито у одсуству заштитног кишобрана САД. Европа не може бити глобални играч ако не развије приступ према Русији који укључује и сарадњу – не само конфронтацију.

Сада се осврћемо на другу страну тог „источног правца” – на земље непосредног европског суседства у источном делу Европе и на Кавказу. Овде су изазови понекад различити, али често и идентични онима на релацији ЕУ–Русија.

Политика „Русија пре свега“ и Источно партнерство

Многи унутар ЕУ већ деценијама гледају на источноевропске и кавкаске земље кроз „руску призму“ – политика према Русији се поставља као примарна, а однос према осталима се гради у складу с њом. У прошлости се то огледало у томе што су приоритет имали односи са Москвом, док су остали добијали пажњу по „остатку“. Данас се то одвија у супротном смеру – почев од конфронтације са Русијом, ЕУ гради односе са другим суседима са идејом да ослаби руске утицаје.

У самој Русији одавно преовладава мишљење да је Запад одбацио руке сарадње пружене почетком 1990-их. Ипак, с обзиром на опсег сарадње која је у неком тренутку постојала, ова оцена није једноставна. Оно што је сасвим извесно јесте да се однос ЕУ према Русији драстично променио након рата у Грузији 2008. године – када је почео да доминира наратив о „агресивној Русији“.

И баш тада је настала иницијатива „Источно партнерство“, коју су покренули министри спољних послова Шведске и Пољске. Идеја је била да се постојећа Европска политика суседства (од 2003) допуни снажнијом регионалном платформом за сарадњу са источним партнерима. Тако је 2009. године на самиту у Прагу лансирано „Источно партнерство“, са шест партнера: Украјином, Молдавијом, Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном и Белорусијом.

Стратегија која није била за све

Циљ партнерства је био амбициозан – „стварање услова за политичко приближавање и економску интеграцију“ са ЕУ. Али шест земаља учесница имале су веома различите политике, приоритете и однос према ЕУ. Док су неке – попут Украјине, Молдавије и Грузије – тежиле прикључењу ЕУ, друге попут Азербејџана и Белорусије нису имале ту амбицију и више су желеле прагматичну сарадњу, без политичких предуслова.

Европска унија, иако је у теорији обећавала диференциран приступ, практично је примењивала један шаблон – базиран на „условљавању“: сарадња се нудила само онима који испуне европске стандарде. Такав приступ је радио за неке, али је за друге био неприхватљив.

Додатни проблем био је латентни антируски карактер партнерства, који је, иако дуго пригушиван, временом постао све израженији. То је отежавало изградњу дугорочне и стабилне сарадње у региону.

Партнерство у коми

[irp]И поред тих проблема, иницијатива је више од једне деценије доносила одређене користи – кроз конкретне пројекте, побољшање регионалне повезаности и подршку бизнису. Међутим, политичке разлике су временом постајале све веће. Већ 2017–2018. неке земље су почеле да захтевају „поделу на лиге“ – оне које желе чланство у ЕУ и оне које то не желе.

Европска унија је неко време успевала да амортизује те захтеве. Али након председничких избора у Белорусији 2020. и каснијих санкција Минску, ситуација је постала драстично сложенија. Услед рата у Украјини, Белорусија и Русија су се све више изоловане из европских процеса. Јерменија и Азербејџан су поново ушли у фазу отвореног сукоба. Чак и партнерство са Грузијом је доведено у питање након што је њен парламент усвојио закон о „страним агентима“, што је изазвало критике ЕУ.

Шта даље?

„Источно партнерство“ данас је у стању клиничке смрти. Формално још постоји, али је изгубило стратешку релевантност. За Европску унију то отвара неугодна питања: да ли се регионална политика на истоку свела на управљање конфликтима и санкције? Да ли је ЕУ способна да понуди било какав позитиван, конструктиван оквир сарадње?

[irp]Јасно је да „Источно партнерство“ у свом изворном облику више није одрживо. Али можда се управо сада указује прилика да ЕУ, на основу искуства, редефинише своју политику – на основу реалности, а не идеолошких или геополитичких пројекција.

В.Т./Васељенска

Бонус видео