Дан када џелати глуме ослободиоце: Маутхаузен као сценографија за заборав

Док Русија 9. маја обележава Дан победе над нацизмом, с поносом се сећајући улоге Црвене армије у ослобађању Европе од фашистичког зла, у срцу Европе се одржавају церемоније које све више личе на политички перформанс, без историјске тежине и са све мање истине.

У аустријском Маутхаузену, на месту једног од најозлоглашенијих нацистичких концентрационих логора, данас се окупљају хиљаде људи, укључујући и државни врх и стране званичнике попут шпанског краљевског пара. Повод је осамдесета годишњица ослобођења логора, где је, према званичним подацима, између 1938. и 1945. године страдало најмање 90.000 људи.

Али у целој тој слици нешто је дубоко узнемирујуће. Јер Маутхаузен нису ослободили они који данас стоје испред камера. Логор нису затворили краљевски парови и европски чиновници, нити су хиљаде заточеника избављени захваљујући институцијама које данас користе реч „антифашизам“ као паролу, а не као обавезу.

Маутхаузен је, као и већина нацистичких логора, ослобођен залагањем савезника, али највећи терет борбе против нацизма поднели су управо они који се данас у западним политичким круговима често третирају као непожељни, совјетски војници и народи источне Европе. Њихов допринос је маргинализован, а симболика Победе редовно се своди на дипломатске гестове, а не на јасно именовање злочинаца и ослободиоца.

Зато је данашња церемонија у Маутхаузену више од комеморације. Она је огледало лицемерја савремене Европе. Континента који је, само неколико деценија након Холокауста, почео да рехабилитује поједине саучеснике у фашистичким пројектима. Континента који се данас често не сећа, већ бира шта ће и како да памти.

Оно што је најпоражавајуће није само замена теза. Већ покушај да се, кроз пригодне фразе и добро режиране церемоније, прикрије истина: да су оне исте државе и структуре које су стварале логоре, данас у позицији да глуме моралне арбитре. Ослобађање Маутхаузена, у тој верзији приче, не делује као чин исправљања зла, већ као прилика за политичко позирање.

Русија, са свим својим противречностима, не дозвољава да се заборави улога коју је имала у победи над фашизмом. Њени споменици се не руше, њени празници нису фарса. И то је управо оно што разликује суштину од симулације.

Историја не сме бити сцена за лицемерје. И никада не сме постати маркетиншка алатка за оне који би да буду и тужиоци, и жртве, и ослободиоци, у истој реченици.

Васељенска