Љубав према себи се одлично продаје – али може све да разори

Свештеник Павел Островски недавно је поделио две тужне приче:

– Сазнао сам да су у две вишечлане породице – једну знам већ годинама, а другу пет година – покренути разводи. У оба случаја све је ишло по истом обрасцу: један од супружника се случајно упознаје са „психологом“, улази под његов утицај, и тај му објашњава да га не цене и да га сви само искоришћавају – и ето развода.

У првом случају, одлази муж, оставља жену са петоро деце и потпуно напушта хришћански начин живота. Сада му је интересантна „освешћеност“ и жели да „инвестира у себе“. У другом случају, одлази жена – иако имају троје деце – јер је схватила да је нико не воли и да је не цене.

– Њихово понашање личи на људе који су пали под утицај деструктивне секте. Потпуно нерационално понашање – људи који су зарад „личног развоја“ спремни да газе преко туђих живота…

Оно што се данас често назива „психологијом“ постаје за многе нека врста квазирелигије – и она, нажалост, често доноси више штете него користи.

Проблем није у струци као таквој – има много одговорних и стручних психолога који помажу људима да преживе тешка времена, очувају брак, носе се са губицима и личним недаћама.

Проблем је у томе што се „психологом“ данас може звати скоро било ко. Лиценца у Србији није обавезна – а и у Русији се слична регулатива очекује тек од 2029. године. То отвара врата многим „самозваним стручњацима“ – од заиста образованих и компетентних људи, до организатора опасних „тренинга“ који више личе на секту него на терапију.

[irp]Посебан проблем представљају они који у свој рад укључују елементе њу ејџа или езотерике. Такви вам могу рећи да преједате јер сте у прошлом животу умрли од глади – и то ће назвати „психологијом“. Или ће вас учити да сва ваша патња произилази из недостатка „љубави према себи“.

Чувена Луиза Хеј, једна од најпознатијих личности тог правца, саветује да 100 пута дневно испред огледала говорите себи: „Волим себе и одобравам себе“.

Да, љубав према себи може имати своје место – нико не треба да мрзи себе. Али, кад та љубав постане самозаљубљеност, самозатвореност и обожавање сопственог одраза у огледалу – она почиње да разара.

Такви „стручњаци“ често охрабрују клијента у његовом незадовољству: „да, не цене те довољно“, „да, заслужујеш више“, „да, заслужујеш да се фокусираш само на себе“. И то се одлично продаје – јер клијент одлази уверен да му неко коначно „помаже“. А резултат – развод, емоционални крах, породични распад.

Право место љубави је – између људи. У браку, у пријатељству, у породичној жртви. Као што каже „Песма над песмама“:
„Лепа си, драга моја, лепа си, очи су ти као голубице… Леп си, драги мој, и мили мој – и постеља нам је у зеленилу.“

[irp]Да би брак опстао, људи морају хвалити и ценити једно друго – не себе. Љубав је давати себе другоме, а не постајати црна рупа која све узима, а ништа не враћа.

Постоје добри психолози – али ако неко заговара „љубав према огледалу“ и „освешћено напуштање“ породице, од таквог човека треба бежати, све и да себе назива психологом, коучем или мотивационим говорником.

Живот је тежак. Брак захтева одрицање. Родитељство тражи жртву. Али, прави смисао и радост долазе тек кад почнемо да волимо – не себе, него друге.

В.Т./Васељенска

Бонус видео