СРПСКА ЗЕМЉА ОД ПАЛИЋА ДО ЈАДРАНА: Враћање граница из 1918. – заборављени документи руше хрватске лажи!

српски, професора

Док Хрватска наставља да креира историјске митове и територијалне неистине, Србија ћути о својим правима заснованим на међународним уговорима и документима из Првог светског рата.

Ко је на самом почетку јуна 2009. године био “читљив” и до­вољно знатижељан, могао је из хрватског “новинства” сазнати да словеначки политичар “Змаго Јелинчић ствара екс-Ју алијансу про­тив Хрватске”, зарад исцртавања “нове границе између бивших југославенских република” предлажући да у очекиваном “црта­њу” учествују “представници Србије, Републике Српске (БиХ), Црне Горе и Словеније” (без Маћедоније која деведесетих није ратовала). За Хрвате, била је то (не)прилика да протумаче како би “највише користи од стварања нових земљовида имале Сло­ве­нија и Србија”.

Иста вест казивала је да су “Јелинчић и његова странка већ при словенској влади, Вијећу Еуропе и другим еуропским инсти­туцијама покренули иницијативу којом траже организирање ме­ђу­народне мировне конференције која би коначно требала рије­ши­ти проблем међудржавних граница”, те да би, “у исто вријеме у Брчком… организирали другу међународну конференцију о сук­це­сији Јадранског мора”.

Јелинчић је своју замисао засновао на непобитној чињеници да су “авнојевске границе непостојећа категорија… јер ни на Пр­вом, ни на Другом засједању Авноја никада ниједна ријеч није проговорена о питању граница”, да су “све границе унутар бивше Југославије биле административне”, те да оне “нису никад биле од­ређене према неком међурепубличком и међународном угово­ру, већ су биле резултат договора комунистичких вођа”.

Уз довољно уопштену напомену да је “Хрватска на дипло­ма­т­ском терену врло јака и не преза од подмићивања дипломата ди­љем Еуропе”, Јелинчић је исказао уверење да, кад се Хрватска “бу­де суочила на четири фронта онда ће и Еуропа схватити да је то велик проблем и да се то мора ријешити на разини Вијећа Еу­ропе и Еуропске уније”.

Док се тако о границама у броЗЛОвској Југославији писало у Словенији а у Хрватској “дало коментират”, за Србију била је то “девета рупа на свирали”. Ништа чудно, наравно, пошто су тада у њој владали петооктобарци, они који су власт зграбили тек по­што им је будући први им “праведни” министар Владан Батић грд­но замерио што, док “на граници чека шест милијарди”, они оте­жу са државним ударом.

Но, како су се времена нешто променила, било би упутно про­менити и владалачку политику – “на штету” потпуних незнања о “знању” набацаног у “Хрватској енциклопедији” да је хрватска ба­новина из августа 1939. године “имала велико значење, јер је њоме обнов­ље­на хрватска државност, изгубљена 1918., консоли­диран је на­ци­онални простор, а… по први пут још од средњег вијека, већи­на хрватског народа се нашла у једној територијалној јединици”.

Заиста је тешко и замислити да се у тако мало речи може са­бити толико лажи, или неистина, или бесмислица, или будала­штина јер “хрватска државност” није ни постојала да би била “и­згубљена 1918”. Оно што се звало Хрватском, на­ла­зи­ло се, веко­вима, да ли у саставу угарске краљевине, да ли ауст­риј­ског или аустроугарског царства, а наводни први хрват­ски краљ Томи­слав био је србски кнез -, нити је у тој наводној “територијалној је­диници” постојало нешто што би се могло на­звати “већина хр­ватског народа”.

Такво се “знање” заснива, између осталог, и на хрватском “от­крићу” из 2005. да се Хрватска простире све до Урала и да је “прамајка Хр­ва­та” била “божица Харахвати (Савасрати, наро­чито ових за­вр­шних пет слова), заштитница уче­ња, знаности и умјетности”, по­ду­пртом “Одјецима успоставе Банови­не Хрват­ске у хрватско­-бу­ње­вачкој јавности” извесног Крешимира Бу­шића из исте го­дине да је при њеном стварању “примијењено по­вије­сно начело (подруч­ја Краљевине Хрватске, Далмације и Сла­воније) те ет­ни­ч­ко наче­ло – одузети су… ис­точни Сријем… те Бока котор­ска, а додани ве­ћински хрват­ски котареви из БиХ”, с тим што у њу “није ук­ључила За­падну Босну (Турску Хр­ватску), те Барању и Сјевер­ну Бачку” где су, наводно, у “шест ко­тара… има­ли апсолутну већину (Дарда, Ба­тина, Субо­тица, Сом­бор, Апатин и Оџаци), за које се уврије­жио назив Бачка Хрватска”.

Бесмислицу или будалаштину о “шест котара апсолутне ве­ћи­не увријежене Бач­ке Хрватске” – оповргавају званични подаци ри­мока­то­личких жупних уреда по Банату, Бачкој и Барањи, при­куп­ље­ни новембра 1918. године зарад избора посланика у Велику народну скупштину Срба, Буње­ваца и оста­лих Словена из тих трију области, да је тамо, тада, живело тек нешто више од хиљаде (1.000), а премного мање од две хи­љаде (2.000) Хрвата.

Уз хрватско својатање и “источног Сријема”, ваља имати на уму да је реч Србин, Серб у грчком говору постала најпре Серм па Сирм. Потврђује нам то и Плу­тарх (46-127) који пише да је Але­к­сандар Маће­донски (356-323. пре Христа), у својој два­де­сетој го­ди­ни преузевши власт, “вар­варским покретима и рато­ви­ма у та­мо­шњим областима учинио крај тиме што је изненада с војском продро све до Дунава, где је у крвавом боју победио и Сир­ма, три­балског краља”, односно србског (будући да је реч Трибали на­стала искривљивањем речи Србљи). Ка­да су у ове крајеве до­шли Римљани, они су од Грка преузели реч Сирм и лако је пре­вели у Сирмиум. Речју Срем означава се, дакле, земља на којој живе Срби и чије би србско име могло гласити Србија, или Српска Земља.

Расправа о Срему може се, наравно, проширити и на насто­јање не само понајзначајнијег хрватског историчара Ферда Ши­ши­ћа (1869-1940) и његових настављача да се “да­на­шња хрватска земља” протегне чак до савског ушћа, а србска оба­веза била би да се види у чему греше многи хрватски повјес­ни­чари и тумачи хр­ватских тисућљетњих повијесних тежњи. У Прегледу повије­сти хрватског народа, Шишић на неколико ка­рата прика­зује тери­то­ријалне промене у хрватској земљи:

Прво, године 1606, источна хрватска граница иде линијом Пи­томача (наспрам маџарскога града Барча, северозападно од Виро­витице)-Грђевац-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Веле­бит до близу Новиграда, двадсетак километара источно од Задра. Најве­ћа “дебљина” ове територије, од Вараж­ди­на до Грђевца, износи чи­тавих сто километара зрачно;

Друго, године 1699, граница се померила чак на линију Слан­камен-Сремска Митровица;

Треће, године 1718, линије више нема, гурнута је у дунавске и савске воде, будући да је у нове границе ушао и Земун.

У хронолошком прегледу значајних догађаја “трећега до­ба” (1526-1790), Шишић ове године чак и не помиње, иако се оне чине особито важним за све оне којима Загреб није довољно удаљен од стварне источне хрватске границе. А ево зашто:

а. Године 1606, цар Рудолф ИИ (1576-1612) потписао је мир са Турцима, после чега је Аустрија оценила да је опасност прошла и да Србе треба поново притегнути. Наредне године цар Рудолф ипак је потписао привилегије за Србе у Лици, али су оне остале непо­сл­а­те како би се избегао сукоб са сталежима. (Пошто се овде ради о братству и је­динству, није сувишно истаћи да је тада против Ср­ба био и сабор Крањске, данас дела словеначке дежеле);

б. Године 1699, по Карловачком миру, Турцима су од свих пре­кодунавских и прекосавских поседа остали само Банат и југо­ис­точни сремски део;

в. Године 1718, Пожаревачким миром, Турска је Аустрији уступила не само цео Банат и југоисточни Срем, него и босан­ску Посавину и сву Србију до Западне Мораве и реке Каменице.

Очигледно је да су сва три поменута мира потписивали ауст­ри­ј­ски цареви и да Хрватска с њима има везе само утолико што је као крунска територија била у саставу аустријског царства и што је њен “краљевски” наслов улазио у титулу тих истих ца­рева. Хр­ватска земља није у тим временим била слободна, није била неза­висна и није била држава, а хрватски сабор кога заступ­ници хрват­ске националне идеје третирају ваљда као некакав израз суверене воље хрватског народа, утицао је на померање “хрватских” гра­ни­ца на исток онолико колико евнух, или ушкопеник, утиче на повећање ната­ли­тета, или бројности рођених.

Мимо тога, да би се “знанствено” потврдило “хрватско по­ви­је­с­но право” на Срем, део исконске Србске Земље, Шишић ће као значајан догађај уписати “досељење Срба у Сријем” 1690. го­ди­не; таман као да Срба до тада и није било у Срему, изворној Србској Земљи!

Уосталом, хрватске бесмислице о “хрватском Сријему” и “Бач­кој Хрватској” утолико су будаластије што се западно од њих, између Драве и Саве, налази Мала Влашка или Мала Србија забележена тако и на једној аустријскоиј карти из 1630. године.

Помиње ли се Бока которска, уз њу ваља поменути и Дуб­ров­ник, Хрватима километарски нешто ближи од Боке, због чиње­нице да је у њему и његових 14 “одломака”, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 9.713 “говори у кући” србски, 716 талијански, 19 сло­венски, 2 ру­ски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 маџар­ски. Без и једног јединог Хрвата, дакле, што потврђује и Јеремија Мит­ро­вић (1910-2011), исто­ричар и библиотекар, записом да их тамо 1896. године, “има само четири”.

Бушићеве “знанствене” лажи у виду Боке Которске, “Тур­ске Хрват­ске”, Барање и “Сјеверне” Бачке, “избушио” је Шишић ско­ро цео век пре но их је Бушић домислио, не само дефинисањем већ поменуте границе из 1606. године, већ и узгредним наводом да се Барања у целом “Прегледу по­вијести хрват­с­кога народа” помиње један једини пут – полуреченицом да је током 15. века Барањска жупанија са седи­штем у Печују допи­рала пре­ко Драве, до Папу­ка.

Што се тиче “Турске Хрватске”, из писма “неколико Херце­говачких Мухамеданаца за све остале”, објављеног средином фе­б­руара 1887. године у задарском “Српском листу”, види се да је фратарски “Народни Лист” почео да пише “о мухамедан­ци­ма, као тобожњим Хрватима”, да ће они “све бити прије, само Хр­вати ни­кад ни дови­јека”, да се “хрватског имена… до окупа­ције (1878 – ИП) овђе никад чуло није… дочим смо за српско име од увијек зна­ли… На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ва­ше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски… Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек ре­чемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци ни­јесу границу прекорачили”, те да “вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас… др­жа­ти”.

Кад је загребачки “Вијенац” 1890. године позвао “мостар­ске Хрвате” на “народно слав­ље у Макарску”, један савременик за­пи­са­ће да у Мостару нико не зна за Хрвате и запитаће се от­куд Хрв­а­ти тамо, “кад је Мостар главни град ‘Војводине св. Са­ве’, у коме су вазда живје­ли чисти Срби од три вјере”.

И не само у Мостару, већ и другде јер је, према писању Педра Рамета (Лондон, 1949), про­фе­сора поли­тич­ких наука, Фрањо Рач-­ки (1828–1894), политичар и историчар, “смје­ло изјавио да нема основа за национ­ално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски ка­то­ли­цизам и жеље Ватика­на спре­чавају да се изјасне као Срби”.

Нека што се у Херцеговини није чуло за Хрвате, она и није у хрватском видокругу, али ни Хр­вати из околине Загреба “ни за се нису знали да припадају извесној хрватској на­родности”, тако да је један хрватски “племениташ” говорио да би “радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог се­љака”. Кад је већ тако, не треба се чудити запису Јулија Бене­шића (1883-1957), књижевника и лингвисте, из 1911, да се “још стиде сријемски мом­ци да гласно за себе рекну, да су Хрвати”, нити сведочењу лингви­сте Стјепана Ившића (1884-1962) да му је, док је на две-три године пре Великог рата истраживао по­савске говоре, један стари ин­фор­матор из околине Ђакова, на пи­тање “шта је”, односно које је нације, рекао: “Кажу, да се зо­вемо Рвати”.

Сведочанство о томе “да је име Хрвата по Босни и Херцего­вини сеоском сви­јету посве непознато” оставио је са својих пу­то­вања и Антун Радић (1868–1919), књижевник и политичар, као и нешто раније фра Иво Франо Јукић (1818–1857), књижевник, за­пи­сом да Крајишници “од Хрватах не знају нит имена”.

Све што је довде изложено, озваничио је Хајнрих Бенхаус (1797-1884), главни картограф Аустријског царства, објављујући 1846. годи­не етнографску карту Аустријског царства са подацима да је на про­стору данашње Хрватске живело два милиона шест­сто четр­де­сет три хиљаде (2,643.000) Срба и осамсто тридесет шест хи­љада (836.000) Хрвата.

Годину дана касније, Бенхаус је објавио етнографску карту бал­канског дела Османског царства, која сведочи да је на про­сто­ру данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине жи­ве­ло 99% Срба, док су онај преостали један проценат чинили “при­падници осталих народности, националних мањина и етнич­ких гру­па”, без иједног Хрвата јер су они, како су показали изло­жени при­мери, на томе пространству били “непозната врста”.

О томе посредно сведоче руски писац Николај Дорунов (Дур­ново?, 1876-1937) записом да “милиони Срба поставши римокато­лици, претворише се у Хрвате”, и руски генерал Јосиф Гурко (1828-1901) изјавом о својој посети Загребу, датом “Варшавском дневнику” за октобар 1890. године, да је “дошао у столицу покато­личенога српства”.

Све што се у наредном веку дешавало са Србима затеченим у римокатоличком окружењу, утемељено је на геноцидној од­луци свехрватског римокатоличког конгреса који је септембра 1900. године, недуго пошто су Хрвати “научили” србски језик не би ли се могли и међу собом споразумевати, прописао као обавезу да до краја 20. века све што је у Хр­ватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити рим­о­католичко.

Са свим тим у вези, није сувишно назначити да је почетком априла 1991. године, Народна скуп­штина Репу­б­ли­ке Србије обја­ви­ла Декларацију о српском националном је­ди­н­ству, чија бар три ње­на става заслужују да се овде помену:

“4. Српском народу у Хрватској, Босни и Херцеговини и дру­где, који је као етнички колективитет доживео геноцид, морају се у преуређеној држави обезбедити не само индивидуална већ и ко­лективна политичка права;

5. Српски народ је вољан да прихвати такав облик државе ко­ји не раскида његову националну целину и не угрожава његов на­ци­онални идентитет;

6. Ако Југославија као савезна држава није прихватљива за друге југословенске народе, јединство српског народа биће осно­ва политичког захтева да српски народ живи у једној држави”.

Не бавећи се питањем који су услови потребни да се то стави на дневни ред, Председништво хрватског Сабора наслаљајући се на неке од довде изложених хрватских “знања”, из­ја­ви­ло је да “у­по­р­на тврдња да српски народ мора живјети у једној др­жави, која би била србизирана Југославија, или велика Срби­ја, не води рачу­на о темељним повијесним чињеницама. Ме­ђу­репуб­лич­ке гра­ни­це и границе међу народима морају по­чи­ва­ти на чињени­ц­и да је Срби­ја с јасно одређеним територијем ушла 1918. у Краље­вину Срба, Хрвата и Словенаца, те на авнојским на­челима међу­репу­б­личких граница у послијератну Југосла­вију. Зато су неу­те­ме­љен­е претензије Срби­је на крајеве које никада нису били у са­ставу српске државе, при чему је зна­ко­ви­та суд­бина Сријема, Бачке, Бо­ке Которске и своје­врсна геопо­ли­тичка позиција Бо­сне и Херце­говине да се одлучно супрот­ста­ви так­вим захтје­вима, или пак, постави истовјетан за­хтјев у односу на споменуте крајеве”.

Баш тако, иако је “по­ви­јесно утемељеним” Хрватима морало бити познато да је Краљевина Србија ушла у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца са територи­јама обухваћеним “на запа­ду ре­ком Дравом до Осека­-жељ(езничком) пру­гом Осек-Шамац­-цела Босна и Херцеговина и Дал­мација до рта Планке” (Плоче, на три­де­се­так километара западно од Спљета – ИП), те да је та гра­нична линија успостављена у складу с одредбама Уговора о при­мирју између Савезника и Аустро-Угарске закљученог 3. новем­бра 1918. и Војне кон­вен­ције која регулише услове примене на Угарску примирја зак­љу­ченог између Савезника и Аустроу­гар­ске коју су, по овлашћењу Савезничке команде 13. новембра 1918. године, у Београду, потписали фран­цуски генерал Пол­-Про­спер Ан­ри (1862-1943), српски војво­да Живојин Мишић (1855-1921) и маџарски министар војни Бела Линдер (1876­-1962). Тада је, што се хрватских аспирација на Бачку тиче, Влада поражене Угарске по­вукла све своје трупе преко Дра­ве, “до спајања ове реке са гра­ни­цом Сла­воније-Хрватске”, остав­љајући Србији, победничкој стра­ни, про­стор источно од желез­ничке пруге од Осека до Шамца (што ће рећи: и Барању), целу Босну и Херцеговину и Далма­цију до рта Планка, односно Плоче, на око 35 километара вазду­шне удаљености од Спљета, западно.

Та је линија “по­ви­јесно утемељеним” Хрватима утолико по­знатија што је потпуковник Ду­шан Симовић (1882-1962), србски иза­сланик код Народног вијећа у Загре­бу, при предаји акреди­ти­ва, 13. нове­м­бра 1918. године, могао рећи да “по праву оружја, а на ос­нову уговора о примирју са Ма­ђар­ском, Србији припа­да­ју Ба­нат, Бачка, Барања, Срем и Сла­вонија као и цела Босна и Хер­це­говина. Ван те територије, да се можете опредељивати по во­љи: да идете са Србијом или да формирате засебну држа­ву”.

Нисам видео да је иједан од званичних (и извика­них, кари­јер­них) србских историчара написао ишта о поменутим хрват­ским граничним, територијалним, државним… не­булозама. Због тога, и србским политичарима остала је непозната историјска истина.

Што је изузетно важан разлог да се постави питање шта то спречава Србију да по­ста­ви озбиљан захтев да се њена граница према Хрватској успо­стави у складу с одредбама Уговора о при­мирју између Савезника и Аустро-Угарске и Војне кон­вен­ци­је која регулише услове примене на Угарску при­мирја зак­љу­ченог између Савезника и Аустроугарске, наведених неки пасус раније.

Уговора међународнога карактера, чијој садржини не про­тив­ре­чи иједан доцније донесен споразум, договор, уговор или би­ло какав други међународно познат акт. Томе у прилог иде и чи­њеница да су “све границе унутар бивше Југославије”, и бановин­ске и брЗЛОвске, биле административне”.

У условима кад Држава Србија скоро да и не функционише, кад су и велика јавна предузећа попут Електровојводине у расулу, кад су грађанима ограничена или одузета слобода кретања и право на обавештеност, кад некакав антисрбски отпад окупљен у наводно научним, образовним и васпитним институцијама и оја­чан својим “васпитаницима” тежи евробовским “вредностима”, ка­да све то омогућује ововременом јаловом фашикратском Запа­ду да оствари оно што његовим претходницима није успевало током минулих нешто више од дванаест векова – да Србе, творце људ­ске цивилизације, у чијим се недрима крије “тајно срце плане­те”, сатру до последњег -, прилика је преосталима Часним Србима да истакнут захтев Државе Србије за успостављање међународно при­з­на­те границе према западу и јадранском приморју, остане упа­м­ћен као частан јој покушај у часима при издисају.

Очекујем какав-такав одговор, како бих поменуте Часне Ср­бе на време обавестио шта их чека у наредним данима.

Илија Петровић / Васељенска

3 thoughts on “СРПСКА ЗЕМЉА ОД ПАЛИЋА ДО ЈАДРАНА: Враћање граница из 1918. – заборављени документи руше хрватске лажи!

  1. Autor opet odabirno-selektivno iznosi informacije, pa je tako „zaboravio“ da pomene da su svinje i psi iz judeo-masonerije napravile smrdoslaviju, posto Srbi nemaju nista zajednicko sa bugaro-azijatima, kurbato-azijatima i ostalim potomcima POGANIH nomadskih plemena, lutalicama po pasnjacima. Autor pominje i „navodno“ naucno-istrazivacko-obrazovne (ne i vaspitne, jer nemaju predmet „vaspitanje i kultura“ u svom programu rada, a morali bi) institucije, koje ne oduzimaju zvanja svima koji su umesani u MEDJUNARODNO ORGANIZOVANIM KRIMINAL (zbog nedostojnosti), daju diplome cigano-siptarskim psima tipa bate santosa (direktni krivac za pad helikoptera, jedna od zrtvi beba od PET DANA), tj. ove institucije su glavni krivac za stanje u drzavi, a slicna situacija je i u svetu. Ovo je autor zaboravio da pomene, pa je pravo pitanje da li on uopste ima potomke, i kako bi se osecao da je njegovo unuce bilo u tom helikopteru, koji se srusio zbog cigano-siptarcine bate santosa i blentavog, tupavog odvratnog stvora dr. smrt-a ? Znam da autor cita komentare na svoje/njegove clanke/clankove, pa bi(h) ga zamolio za odgovor. I jos mi nije odgovorio na pitanje o cincarima (jude sa Balkana).

    1. Благо ти га у памет, не знаш ни шта пишеш ни о чему пишеш – упишеш прву будалаштину која ти падне на оно што се код нормалног света зове ум.

      1. Sve sto sam napisao je poslato rektoratima svih univerziteta u Zerbii (ovo ime jer je nemacka kolonija) PRE PET GODINA, naravno, uz gomilu uvreda na njihov racun, i nisu ti majmuni smeli ni da potvrde prijem mejla, posto znaju vrlo dobro da su glavni krivci za sve sto se desava ovde, a nista nije bolje ni sa onima u drugim drzavama, sve sami foliranti i salonasi.

Comments are closed.