О геноциду над Србима – прећутно

Пажљивијем трагаоцу по међумрежју није могао промаћи текст Тање Трикић Руски историчар: Срби су као нико други на својој кожи осетили шта је геноцид, објављен 25 маја у Спутниковој србској редакцији, који су, непотписан, истога дана преузеле подгоричке Српске новине под насловом Руски историчар о геноциду над Словенима: Коме и за¬што сметају Руси и Срби.

Како нас Тања уверава, “професор Универзитета у Рос¬то¬ву на Дону, Едвард Попов у Београду… на дводневној конференцији на те¬му гено¬цида над словенским народима у 20. веку, на којој учествују на¬учници и експерти из 15 земаља света”, у организацији “Института за по¬литичке студије у сарадњи са руским Центром за друштвену и информа¬циону са¬ра¬д¬њу ‘Европа’ и Фондом за подршку и заштиту права сународ¬ника који живе у иностранству”, изјавио је да се “не поставља само тема геноцида над појединим словенским народима, а Срби су на својој кожи то осетили као ниједан други народ, већ се то питање третира свеобухватно – да ли је у плановима и стратегији западних земаља постојала намера да изврше ко¬лективни геноцид словенства у целини. Ја мислим да је одговор потвр¬дан. Прво су тај геноцид спроводиле немачке државе, Аустро-угарска империја која је у годинама Првог светског рата извршила геноцид над два словенска народа: Русима у Галицији, Буковини и Угарској Русији и Србима пре свега у Босни.

Опет су наши народи имали ‘среће’ током Другог светског рата, ка¬да је штафету од Аустро-Угарске преузела њена старија сестра — Немач¬ка, која је ту политику довела до максималног нивоа. И опет су главне жртве били Срби, нарочито они на територији НДХ, а страдали су и Руси и Белоруси”.

Потом, пошто је поставио питање “зашто сметају баш Руси и Срби”, професор Попов самоуверено одговара да је то стога што су “наши наро¬ди имали довољно храбрости и снаге да се супротставе Западу, да се не сломе, да не поклекну пред њим. Мало је Словена било способно на то. Та поноситост, храброст, отпор светском злу скупо кошта, али наши на¬роди плаћају ту високу цену”.

Из датог текста довољно уопштеног и, стога, мање-више испразног, могло се сазнати да је геноцидност над Србима и Русима прилично “свеж изум” двеју немачких држава, да га је практиковала “Аустро-угарска империја… у годинама Првог светског рата”, а да је “током Другог светског рата… штафету од Аустро-Угарске преузела њена старија сестра — Немачка, која је ту политику довела до максималног нивоа”.

Претпоставимо ли да су руски организатори речене научничке и експертске конференције “на те¬му гено¬цида над словенским народима у 20. веку” и професор Попов заиста веровали у сопствену “временску” процену, забрињавајуће је сазнање да је београдски Институт за по-литичке студије прихватио не само руску временску “старину”, него се сагласио и са руским одређењем да су “власници” назначених геноцида искључиво Германи. Ово упркос томе што је барем тројици редактора и саветника у институтској “Политичкој ревији” било познато да је потписник ових редака још 2019. објавио књижицу “Изворишта србскога страдања”, у више наврата, електронским порукама подсећао на неке раније саопштаване појединости старије од претходних десетак деценија – негерманске народе и њихове територије да овде не помињемо.

Нека од тих подсећања вреди поновити због оних који хоће да знају, а оне који су поверовали у саопштена научничка и експертска “открића”, у неком од наредних периода “нашег друштвеног и економског развитка” дочекаће “знање” да “гено¬цида над словенским народима у 20. веку” није ни било, те да су неодређено велике жртве у “словенским народима”, ако их је уопште било, настајале док су се спорни “словенски народи” нешто грубље играли жмурке, вије, кликера или клиса.

Заиста, могло би тако бити јер, барем према досадашњем искуству, и историјска “наука” у Срба, и средства јавног информисања, посебно телевизијски ме¬дији, и Држава Србија, поодавно начету тему о бар дванаестовековном геноциду над Србима (и Русима који су србско племе) упорно прећуткују. Да ли то чине како се ововремени Срби не би непотребно бринули за своју судбину, или је медијима битније да прежвакавају најразлич¬није “аналитичке анализе” нечега, којечега и ничега што без¬бројни “аналитичари” знају да се десило сутра или догодине, или је, због “мањка дистанце”, историјска “наука” остала необавештена, или је, можда, Држави Србији пречи улазак у чељусти неке тамо евробовске фашикратске уније од опстанка Живе Државе Србије – не зна се. Тек, у недостатку истинске представе о мржњи западњачких јаловака према Србима, творцима људске цивилизације, почетном народу-мајци чији је језик, србски, језик-мајка, бесловесни део Живе Државе, почев од дела унезверитетских наставника и њихових неписмених “студенатских” дужника, Србија се нашла пред амбисом.
У наставку, као скроман подсетник, биће наређане неке од најизразитијих противср¬б¬ских злочиначких активности што поменутог а што наговештенога западног света:

– Крајем 9. века, Ватикан је, незадовољан што у Моравској учи како “није договорено”, позвао Методија, Ћириловога брата, на одговорност;

– Средином 11. века, ватикански “идеолози” прогласили су ћирилицу за “ђавоље писмо”;

– Ватикан је од краја 12. до почетка 15. века организовао петнаестак крсташких ратова против Срба у Босни, Далмацији и Србији;

– Ракоцијева буна у Угарској с очетка 18. века, формално диг¬нута против Аустрије, спроведена је и окончана геноцидним по¬ходом против србскога живља по Барањи и Бачкој;

– Током 18. века, по данашњој Војводини Србској маџаризо¬вано је око милион осамсто хиљада Срба и Словака, од старине србскога племена;

– Почетком 19. века, Аустрија је своју званичну политику по¬ставила на “правилу” да Србија може припасти њој или Турској, “али сама никада – слободна и независна држава”;

– Србски отпор угарском “законоправилу” из 1848. године да “све народности (тамо) живеће… морају изгубити језик, вјеру, на¬родност и т. д па се прелити у Маџаре”, плаћен је тако што је, уз помоћ “небраће Пољака”, “звер¬ски тада побијено преко 100.00 душа Срба” и разорено 115 србских цркава и манастира, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”;

– Средином 19. века, идеолози “научног социјализма” уствр¬дили су да су Јужни Словени (што се најчешће чита као Срби) “нуж¬но контрареволуционарни”, да је историја осудила “реакци¬о-нар¬не” Србе на нестанак с историјске позорнице”, да Европа мо¬же постати срећна тек “ако би физички било могуће одвући Ср¬бију на сред мора и потопити је на дно”, што све, кроз одредбу “Комунистичког манифеста” о укидању породице и Отаџбине, са¬држи у себи и геноцидну замисао о уништењу србског (и рус¬ког) народа, србског и риског православља;

– На самом почетку Великог рата, Ватикан је “препоручио” Аустроугарској “да казни свог опасног суседа на Дунаву… да Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, што је Немачку охрабрило у намери “да буде рат… да Србија мора бити ма¬сакрирана”;

– Крајем 1915. године, Французи и Енглези “помогли” су Ср¬бима, њеној војсци и бројним цивилима да узмичући пред немач-¬ком, аустроугарском и бугарском војном силом и повлачећи се према Јадранском мору, стравично пострадају на арбанашком (и црногорском) беспућу;

– Током Другог светског рата, у складу са спора¬зу¬мом хрватских уста¬ша и броЗЛОвих комуниста, из јуна 1935. го¬ди¬не, да “на себе… пре¬узму дужност заједничке борбе и међу¬со¬б¬но по¬ма¬га¬ње у сваком слу¬чају потребе до постигнутог циља: расп¬а¬да¬ње… свега што је српско и право¬слав¬но”, партизански комунисти удру¬жени са хрватским усташама постигли су да србско национално ткиво рашчерече на шест република и две покрајине, те да, према послератном саопштењу Србске Православне Цркве, Срби оста¬ну “краћи” за око два милиона четиристо хиљада душа;

– Непосредно по окончању Другога светског рата, броЗЛУ се дало не само да из срб¬скога националног бића “произведе” више нових нацијица, чак и по вер¬ском (муслиманском) основу, већ и да римокатоличке Србе, без могућности на нечији лични приговор, “унапреди” у Хрвате;

– За првих шест послератних година, у условима броЗЛОв¬ске комуноусташке окупације Србије, под паролом “Србија нема чему да се нада”, ликвидирано је 586.000, а на “службеном путу” у броЗЛОвим тамницама “одмарало” се око три милиона осамсто хиљада Срба;

– Током прве половине деведесетих година прошлога века, неоусташка Хрватска и исламско-фундаменталистичка Босна, уз војну и политичку потпору фашикратског Запада, али и уз траже¬ње римскога папе, Пољака по рођењу, да Западноевропска унија и Северно¬ат¬лантски савез поведу крсташки рат против Срба (1992), извеле су гено¬цид над србским народом западно од Дрине и Дунава. Рачуна се да је тада у Босни и Херцеговини изгинуло око 24.800 а отуд проте¬ра¬но око 125.000 Срба. У исто време, из Србске Крајине и Хрват¬ске, према једном саопштењу Владе Ре¬публике Србске Крајине у прогонству, протерано је свих 800.000 Срба. Дода ли се томе да су усташе “преузеле” станове протераних “урбаних” Срба, те да је по Крајини уништено преко 20.000 кућа, како некоме од прогнаних не би пало на ум да се тамо врати, постаје видљивије коликог су обима биле геноцидне радње изведене над србским народом;

– Не знајући ни како се војска “употребљава”, стварну помоћ у погромима над Србима пружио им је “водећи” командни кадар југословенске народне армије, делом у очекивању да се мртви бро¬ЗЛО дигне и “одликује” их за исказано “народно херојство” што Србе пре¬пу¬стише злој судбини, а делом и због бесловесности која их је оп¬хрвала, чиме се, примера ради, некакав злосрећни и беспоносни генерал, једно време и начел¬ник Генералштаба, хвалио почетком 2007. године: “Када је реч о распаду Југо¬сла¬вије и почетку ратова 1991, ја лично сам био потпуно неприп¬ре¬м¬љен за то. Данас се често чује: видело се, знало се… Ја нисам знао. Нисам могао да верујем у то што се дешава. Све ми је деловало као општа лудница и било ми је не¬прихватљиво. Морам да при¬знам да сам почетком деведесетих размишљао и да одем из земље, као многи млади људи у то доба”;

– Током пролећа 1999. године (24. март – 9. јун), Србију је, без објаве рата, на¬пала западна фа-ши¬кратија окупљена у Север¬но¬атлантском војном савезу, чији је најуочљивији “успех” био, примера ради, ис¬паљивање 31.000 бојевих глава “пуњених” осирома¬шеним урани¬ју¬мом, са радијацијом сто пута већом од оне у Хи¬ро¬шими и Нага¬сакију (1945), са повећаним стерилитетом мушкога света нарочи¬то и стопом смртности од рака већом за четрдесетак посто од европског;

– Ни сто дана касније, западна фашикратија је свој неуспех у управо поменутом нуклеарном и хемијском рату против Србије купила “поправним испитом” пред опозицијом србској Држави и србском народу – делимично познатој и по оној помало промуклој телевизијској по¬руци једнога будућег министра да “шест милијарди чека на гра¬ници” -, која је “свој” постизборни петооктобарски државни удар (2000) прикрила паљењем изборног материјала у скупштинском здању а оверила пљачком свега што се по Србији опљачкати мо¬гло, уништењем војне технике што је србску војску (макар се она тада звала Војска Југославије) увело у схватање онога двогоди¬шњака са прстићем у устима који је некакву дечју игру на ливади представио поруком “мама, ено лојске”;

– Пошто је 2012. поражена на изборима, поменута петоок¬тобарска “опозиција” накратко је заћутала, да би десетак година касније своје скупштинско беспосличење произвела у коалицију препознатљиву под називом “Насиљем против Србије”. Током наредних дванаестак месеци, ти су протести омасовљавани бла¬годарећи обећавајућим паролама бацаним пред наивни свет, нај-већим делом пред децу неспособну да схвате смисао онога о чему пишу амерички новинари – да су појединци “у Србији зарађивали 400.000 долара годишње преко невладиних организација финан¬си¬раних од стране УСАИД”. Најтрагичније у свему томе јесте чи¬њеница да су ђачку и студентску младеж у тај опозициони брлог увукли њихови учитељи, они који су заборавили да су учитељи, некада, док је Бог помагао, били угледно занимање у србскоме ро¬ду, они којима не стиже до онога што се код нормалног света зове МОЗАК да су деца веровала учитељима као и родитељима, неретко и више, они који на исту ту младеж, тренутно, гледају као на усрану мотку у рукама а до краја ће је одбацити као искори¬шћени тоалетни папир;

– Пад тамо неке надстрешнице у Новом Саду, пре пола године, уместо да одмах буде препознат као диверзија – бесловесним бившим Србима подметнута у виду “окидача” за протесте осмишљене зарад гушења србског отпора геноцидним намерама јаловога фашикратског Запада -, у државном “врху” представљен је као као грађевин(ар)ски “грех”. Тај пропуст, наиван или намеран, мада га државни званичници уопште не помињу, нанео је неизмерну штету србском националном духу. Они, званичници, једино помињу милијардске губитке домаће привреде, али ни то им баш није неки особит проблем јер рачунају да се то може “изравнати” новчаним казнама за паркирање на травнатим површинама, за прекорачену брзину на друмовима, за вожњу под дејством разних опијата, за џепарење…;

– Пристајањем ђачке и студентске младежи уз доказани пла¬ћени србски отпад може бити праћено не само “губљењем го¬дине” и додатним трошковима због пропуштених испитних ро¬ко-ва, већ и сукобима у породици што, само по себи, уз остварење оне нешто раније поменуте манифестне “препоруке” за нестанак и породице и Отаџбине, садржи у себи и геноцидну замисао о потпуном уни¬штењу србског (и руског) народа.

Користило би ако понешто од овога стигне до свести огром¬не масе заведених “протестаната”, нарочито оно што се односи на коначан слом србскога националног и духовног бића – чему иск-ључиво теже не само “протестантски” предводници са срамотних плаћеничких спискова, већ и они који себе сматрају “члановима” недодирљиве интелигенције, који би, према речима Арчибалда Рајса (1875-1929), доказаног пријате¬ља србскога народа, “хладно жртвовали слобо-ду и опстанак своје земље, ако би то њи¬ма лично било од кори¬сти”, те да се, “као и сва неморална бића, и инте¬ли¬генција диви си¬ли, чак и када се највише злоупо¬треб¬ља¬ва”.

Стићи ће, верујемо, ако редакцијама утицајних гласила не бу¬де зазорно да се баве информацијама садржаним у овом текстићу или сличнима њему, ако се званични историчари “досете” да своје званично незнање преиспитају и ако се они који управљајући институционалном Државом Србијом упорно забатаљују интересе Живе Државе Србије – одрекну којекаквих кластерских заблуда о “лепшој и срећнијој будућности” у фашикратској Европској унији врло заинтересованој за коначно уништење србскога рода.

Нажалост, у условима који антисрбске протестанте, зло до¬ма¬ће, непрекидно и несметано “освежавају” ветром у ле¬ђа, чини се да Држава Србија и Срб¬ство не виде да корачају према сопственом амбису.

Илија Петровић / Васељенска