ОКО КОЈЕ ВИДИ ВЕЧНОСТ: Живот и сведочанство Драгутина Матића – Ока Соколовог
Драгутин Митић - Око Соколово
Док српска деца данас уче да се стиде својих дедова, док им се наметају идоли „новог светског поретка“, постоји један поглед који се не заборавља. Једна слика. Један човек. Једно око – Око Соколово.
Драгутин Матић, рођен 10. јануара 1888. у забаченом селу Калетинац на обронцима Суве планине, био је последњи у низу српских горштака од глине, камена и вере. Његова мајка – удовица, његов брат Ђорђе – други отац. Рано је остао без родитеља, али никад без темеља. Одрастао је у сићењу хлеба, крсне славе, муке и молитве. Из тог корена ничу српски борци – ћутљиви, постојани, недвосмислени.
Србија је, почетком 20. века, била под оружјем. Слобода се плаћала унапред. Драгутин се, као коњаник, обучавао у Београду, где је упознао и Ђорђа Карађорђевића, кога је описао као „шашаво храброг“. Онда су дошли балкански ратови. Онда је дошао Велики рат. А са њим – Вечна Србија.
Поглед који је постао икона
У рату се није гурао у прве редове да би се сликао – већ да би гледао. Био је извиђач. Ћутао је, гледао, јављао. Између живота и смрти стајао је само његов мирни нерв. И онда – један клик. Једна фотографија. Руски новинар Самсон Чернов, у тренутку повлачења преко Албаније, ухватио је поглед који ће постати симбол свих српских страдања и поноса. Поглед човека који не жели ништа, али је спреман на све. Око које не гледа у тренутак – већ у историју.
Деценијама касније, 1965. године, фотографија ће се наћи на омоту плоче „Марш на Дрину“. Препознаће га Костадинка Савић из Ниша, послаће му плочу. Матић ће само рећи: „Јест, то сам ја.“ И наставити да ћути. Као што је ћутао целог живота.
Смирење после грома
После свих фронтова – Цер, Колубара, Албанија, Крф, Солун – вратио се у Калетинац. Није тражио ордене. Није захтевао признање. Није користио славу. Није ни знао да је постао икона. Бавио се земљом. Хранио породицу. Чувао сећања као што је чувао кућу – без роптања, без гордости. Као што се и живело у Србији – у сенци славе, а на светлу крста.
Преминуо је 1. јануара 1970. године. У селу где је рођен. У држави за коју се борио. У кревету који није мењао за златне одоре победника. И тек 1998. године, добио је споменик у Гаџином Хану. Србија је спора у захвалности, али кад дође – она је вечна.
Лик иконичан, душа народна
Његово лице је данас симбол. И не само симбол храбрости, већ симбол онога што смо били пре него што смо почели да се плашимо да будемо своји. Тај поглед је светотајна. То око не гледа ни Немце, ни Бугаре, ни Аустријанце – то око гледа Србе у будућности. Гледа нас и пита: „Јесмо ли заборавили зашто сам гледао?“
Зашто данас памтимо Матића
Памтимо га зато што је био оно што више нисмо: човек од речи, од ћутања, од дужности. Извиђач. Човек који није тражио ништа, а дао је све. Његов живот је опомена да величина не вришти – она гледа. Његов поглед данас стоји насред свеопште духовне слепоће, као последње упозорење: Србијо, врати се себи.
Аутор: Милутин Теодора Николић / Васељенска
