Михајло Пупин – добротвор или… (2)

Мировна конференција у Паризу. Током априла и маја 1919. године, Михаило Пупин је, на позив Владе тек успостављеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), боравио у Паризу, с намером да његовој делегацији помогне у мировним преговорима.

Неки Пупинови биографи, инжењер Миливој Матић (1879–1948) из Матице србске, на пример, пренебрегавајући разлику која је, по природи ствари, постојала између надлежности краљевске Владе и овлашћења њених преговарача, записаше, у песничком заносу, како је “мудри Никола Пашић схватио ситуацију и одмах позвао Пупина у Париз, јер витешка Србија, мучки нападнута од две велесиле, није имала никакве територијалне уговоре. Пупин је одмах дошао у Париз и развио огромну делатност, налазећи се у сталном контакту са Југословенима и Американцима”.

Пише тако јер му није могло бити познато оно што ће Павле Хакси Павловић, најсигурнији сведок тог чина, написати по Пупиновом упокојењу:

“Код ствари наше отаџбине нису ишле глатко на Конференцији мира у Паризу, председник Владе Стојан Протић посла крајем марта 1919. год. из Београда каблограм проф. Пупину у Њујорк, молећи га да помогне нашој делегацији својом сарадњом са Американцима. По пријему каблограма, проф. Пупин се размисли мало. Затим, одлучивши се… 31. марта за Ливерпул… отплови са својим сарадником (Павлом Хакси Павловићем – ИП), а у Париз стиже преко Лондона-Фолкстона-Булов-сир-мер-а 10. априла 1919. год.

Представљајући се председнику наше делегације, Николи Пашићу, у хотелу Бо Сит у Паризу, проф. Михаило Пупин је рекао:

На каблографски позив председника Стојана Протића, похитао сам из Њујорка да моје скромне услуге ставим на располагање у вашем озбиљном и тешком раду, а моју одлуку о доласку побудила је славом увенчана српска војска, која је, без обзира на жртве, тако сјајно извојевала ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

Председник Ник. Пашић је врло топло примио проф. Пупина и, у подужем разговору с њим, дотакао је питање потребног обавештавања америчке делегације о свим стварима које се тичу наших праведних захтева у погледу нових граница.

Проф. Пупин упознао се са свим важним питањима и, пошто је научио многе ствари које му нису биле познате, отишао је у хотел Кријон, где је била америчка делегација, и давао је обавештења о нашим оправданим тежњама.”

Пупинов Меморандум. У аутобиографији из 1923. године, Пупин је о своме раду током Конференције мира у Паризу посветио свега пет редака, како следи:

“Марта 1919. године југословенска делегација на париској мировној конференцији позвала ме је у Париз, очекујући да ће моје знање енглеског језика и англо-саксонског менталитета помоћи овој делегацији. Провео сам седам недеља у Паризу. Премијер Пашић уверавао ме је да су резултати ове моје акције били добри”.

Насупрот Пупиновом безбојном приказу сопственог доприноса дипломатском труду делегације Краљевства СХС на париској Мировној конференцији, тумачи новије српске историје са пуно сентименталности увервају да је Пупин 19. маја написао један меморандум за америчког председника Томаса Вудроа Вилсона (1856–1924) и да је тај меморандум одлучујуће утицао на доношење одлука Мировне конференције у прилог југословенској држави.

Како смо видели, Пупин уопште не помиње тај свој меморандум, а ни његов секретар Павле Хакси Павловић не каже о чему једну реч. И не само то, Пупин у својој аутобиографији не помиње ни свој “велики допринос” српској ствари на Мировној конференцији. Да га је било, он такво признање не би умео избећи, баш као што није пропуштао, у истој тој аутобиографији, да надуго и нашироко хвали своју неизмерну физичку снагу, успесима у боксу и рвању, спремношћу и да, зарад повећања мишићне масе, у великим количинама сечери дрва и коси ливаде, али и да подучава школске другове који су кобурили са грчким и латинским језиком, или математиком. Само је записао да је Банат, кад је он рођен, припадао Угарској, али да на Мировној конференцији Румуни “нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у ономе крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично (познавали су га а нису били пријатељи, као што то Пупину подмећу његови романтичарски биографи – ИП) и када су од југословенских делегата (а не од њега! – ИП) дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости”.

Кад је у питању “додела” Баната Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, Пупинов допринос српској ствари могао је бити понајвише психолошке природе, али само у очима српске делегације.

Јер, што се Баната тиче и разграничења с Румунијом, гранична линија била је исцртана целих тринаест дана раније, још 6. априла, тако да је Пупинов меморандум у том делу био закаснео и, због тога, неупотребљив. Истога тог дана објављен је и “извештај број 2” у коме је био садржан предлог за границу са Мађарском, што значи да Пупиновог утицаја ни у том делу “разграничних” послова није било. На страну труд српских чланова делегације на Мировној конференцији да се, мимо одредаба тог извештаја, све тамо до краја јула 1919. године, граница у Барани поправи у корист Краљевине СХС. (Делегација СХС изложила је своје предлоге Врховном савету Конференције, а француски председник Жорж Клемансо (1841–1929) назвао је то “рискантном тврдоглавошћу у последњи час”).

Када се ради о осталим границама, граничним питањима и разграничењима (у Македонији, према Аустрији и Бугарској), Пупин је био усредсређен и усмерен на једно: да се “окрене од Словенаца”, да не омета делегацију и њене напоре да “испегла” све разлике, а својим дописима и меморандумом у првој половини маја покушао је да одговори на најважније питање српске дипломатије онога доба, које се могло сажети у следећем облику: “Колико је оправдана наша тежња да се Југославија одреди као једна политичка заједница Срба, Хрвата и Словенаца, а не као српска држава?”.

Пупинов меморандум био је уперен на то да се утврди колико је оправдано да Југославија буде заједничка политичка заједница свих јужнословенских народа, а не само српска држава, и колико тај концепт има подршку у Америци.

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео