Обнова антисрпске осовине: Сарајево и Приштина на старом курсу уз нове покровитеље

Све видљивија политичка и институционална сарадња Сарајева и Приштине поново активира историјску осовину чији је основни именитељ, антисрпска оријентација. Док бошњачки министар спољних послова БиХ Елмедин Конаковић формално борави у Приштини поводом међународне конференције, стварна суштина његовог ангажмана, према саговорницима агенције, лежи у учвршћивању политичке и безбедносне везе која се кроз историју доследно окретала против српских интереса.

Историчар др Милош Ковић подсећа да ова веза датира још из доба Османског царства, када су муслиманске елите у Сарајеву и на Косову наступале као заједнички ослонац турској империји у гушењу српских устанака. Са формирањем Призренске лиге 1878. године, те сарадње добијају организованији облик, а касније их преузима Аустроугарска која их користи за свој геополитички продор према југоистоку. У оба светска рата, делови бошњачког и албанског корпуса поново стају уз силе осовине – прво уз Аустроугарску и Немачку, потом уз усташки и фашистички покрет.

Данас, та осовина добија нови подстрек. Како истиче геополитички аналитичар др Срђан Перишић, сарадња Сарајева и Приштине обнавља се убрзано, под директним патронатом западних центара моћи, пре свега Лондона и Берлина. Улога САД је константна, а Француска, према његовим речима, делује опортунистички – покушавајући да преко Београда сачува утицај на Балкану. Турска, војно присутна на Косову у оквиру КФОР-а, истовремено тренира и наоружава косовске Албанце, док са Бошњацима одржава дубоке везе наслеђене из отоманских времена.

Покушаји да се дипломатски односи између БиХ и тзв. Косова „де факто“ нормализују, иако је тај потез супротан уставним овлашћењима, део су, према речима саговорника, шире операције чији је циљ изолација Србије. Конаковић, истиче Перишић, не делује самостално — он је канал кроз који Берлин и Лондон пројектују своју политику у региону.

Још озбиљнији изазов лежи у географији. Између БиХ и Косова налази се Санџак – историјски нестабилна област, у којој Запад већ деценијама, по утврђеном обрасцу, тражи могућност за успостављање територијалног континуума који би додатно потиснуо Србију са њеног западног и југозападног обода.

„Управо у том троуглу / Сарајево, Приштина, Нови Пазар / куца срце дугорочног плана о дестабилизацији српског државног корпуса“, упозорава Перишић. Како истиче, исход ће зависити од геополитичке чврстине Србије: „Ако Београд издржи притисак Париза, може се супротставити и Берлину и Лондону. Кључ је у самопоуздању и јасној позицији у спољној политици.“

Историјски гледано, велике силе су више пута покретале овај механизам против српских интереса. Данас, међутим, он добија нову димензију – дигиталну, дипломатску и безбедносну. Сарадња Сарајева и Приштине више није само идеолошка – она је институционализована и активна, а Србија нема луксуз да је игнорише.

Милутин Недељковић / Васељенска