Солунски фронт… и Шумадијска

Дводелни текст “Жив је Дража…”, крагујевачком порталу “Погледи” послао сам у уверењу да би тамо могао бити објављен.

Четири-пет дана касније показало се да сам био у заблуди, али ме је зато дочекао звучни снимак (у трајању неки минут више од пола сата) под насловом “Ко је пробио Солунски фронт – Шу­ма­дијска дивизија, повратак српске војске” (https://www.pogledi.rs /ko-je-probio-solunski-front-sumadijska-divizija-povratak-srpskeсрпске-.html), из кога се могло сазнати да је та дивизија била “највећа и најус­пе­шнија војна јединица” србске војске, да је “у мирнодопским ус­ло­вима имала петнаестак хиљада војника, а у ратним и преко че­тр­десет хиљада”, да је 1916. године, по повлачењу преко Арбаније и Црне Горе и по доласку на Солунски фронт, “дошло до спајања Прве и Друге Шумадијске дивизије” (вероватно се мисли на исто­и­мене дивизије првог и другог позива), да је србска војска тада имала око 150.000 војника, те да је између двају светских ратова, у Крагујевцу, подигнут споменик палим Шумадинцима “јер су дали највећи допринос у балканским и Првом светском рату”.

Све у свему – испразна прича по једнога писца, архивисте и музеалца, којом је посвећено:

а. Балканским ратовима око минут и девет секунди;

б. Повлачењу србске војске током Великог рата и опоравку на Крфу око минут и једанаест секунди; и

в. Пробоју Солунског фронта око минут и седам секунди.

Да ли из незнања или, можда, из неког “важнијег” разлога са­држаног у срамотној истини да Држава Србија и данас “негује” бро­ЗЛОвско решење којим су србски добровољци “произведени” у профашисте, пропуштено је да се, уз похвалу највећим “до­при­носиоцима” у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. годи­не, помене и неки србски “такав”, да ли “из домаће радиности”, да ли “из увоза”.

Јер, кад је објављена мобилизација у Балкански рат, поред позваних обвезника, “на мобилизацијска ме­ста стизали су и нера­спо­ређени обвезници сва три позива (то су они “из домаће ради­но­сти” – ИП) који су захте­вали да буду рас­по­ређени у ратне једини­це. Од ових родољуба су фор­ми­рани пре­ко­бројни пукови, и то: Пр­ви и Други пре­кобројни пешадијски пук у саставу Моравске ди­визије И позива јачине 8.766 људи, Пети пре­ко­бројни пешадиј­ски пук у саставу Шумадијске дивизије II позива (у Ибар­ској вој­сци – ИП) јачине 4.231, Трећи прекобројни пеша­ди­ј­ски пук у са­ста­ву Јаворске бригаде, јачине 4.363, Четврти пре­ко­бројни пе­шадијски пук у саставу Дунавске дивизије OO позива ја­чине 4.437 људи, Ше­сти преко­број­ни пешадијски пук при Врховној команди јачине 3.814 људи и пет митра­ље­ских одељења јачине 405 људи. То укупно чини 26.016 људи. Ови пуко­ви ангажовани су за садеј­ства у саставу Прве и Треће армије” (Милорад Радовић, Место и улога добровољаца у српској војсци у Пр­вом бал­ка­н­ском рату 1912. године, Саопштење на научном скупу Први балкански рат – искуства и поуке, Београд 15-16. октобар 1997).

После тога, бар за јавност, обустављено је свако примање до­бровоља­ца. Србска Врховна команда чак је обзнанила да јој до­бровољци више нису потребни и да свако ко крене на пут чини то на своју штету (Србобран, Гласник Српске народне самосталне стран­ке, Загреб, 1/14. октобар 1912).

Сличан однос према добровољцима исказан је и у манифесту србске владе од 25. јула 1914. године, на неколико дана пре из­би­ја­ња Великог рата, ставом да само мобилисанима припада оба­веза да ра­тују: “Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а гра­ђа­ни­ма који нису позвани под заставу, саветујемо да остану код сво­јих домова и мирно раде своје послове” (Адам Стошић, Велики дани Србије 1914-1918, Београд 1994, 43). По истој логици, они који нису послушали са­вет да “гледају своја посла” већ су ода­бра­ли да се у србској (или црно­гор­ској) војсци баве “ту­ђим посло­ви­ма”, односно да ратују, морају се смат­ра­ти добро­вољ­цима.

Досадашња истраживања добровољачког покрета показују да је кроз све регуларне и добровољачке јединице у саставу србске војске, у раној “фази” Великог рата, прошло више десетина хиљада срб­ских до­б­ро­вољаца из србских крајева под влашћу Аустроугар­ске (то су они “из увоза”), углавном бивших аустроугарских војних обвез­ника, пребеглих или зароб­ље­них током ратних операција 1914. године. “Пошто се о добровољ­цима од почетка рата па све до јула 1916. није води­ла никака ста­тистика (изим код официра)”, добар део касније коришћених по­датака о њиховом броју и орга­ни­зовању потиче из реферата До­брово­љачког одељења Добро­во­љачког Корпуса Срба, Хрвата и Словенаца у Одеси, написа­ног 1. септембра 1917. године (Југословенски добровољци у Руси­ји 1914-1918, Зборник докумената, Београд 1977, док. 215, 298-320) – пот­писао га је Младен Лукићевић, ко­њички пуковник србске војске који је у Оде­су стигао са Крфа. Нажалост, неколико уводних података из тог ре­фе­рата увек је прећуткивано, због то­га што су они на “истра­жива­ч­ки” дух “југословенских” историчара делова­ли нестварно:

“У децем­бру 1914. г. слегао се у Нишу приличан број зароб­ље­ни­ка (према звани­ч­ним подацима, њихов ук­у­пан број у Србији тада је износио око 70.000 – ИП). Из освојених босанско­-херце­говачких области прешло је на тери­то­ри­ју Ср­бије до 50.000 Бо­са­наца и Херцеговаца… И упутише се го­тово сви заробљени и пре­бегли (курзив ИП) Југо­сло­вени у разне јединице у по­за­динску службу вој­ске и у грађанске дужности. Чета ма­јора Тан­ко­сића, вој­воде Вука, Лићански и Ужички Одред махо­м су били оформи­рани од не­ослобођених Срба, Хрва­та и Сло­венаца. Већи­ном су били Босанци и Херцеговци па Личани” (Југословенски добро­вољ­ци у Русији 1914-1918, Зборник докумената, Београд 1977, док. 215, 298). Да се овде не “оптерећујемо” податком Па­вла Хаџи-Павло­вића, блиског сарадника Михаила Пупина (1954-1935) и секрета­ра Савеза Слога, да су “Срби из Америке дали од октобра 1914 до окупа­ције Србије концем 1915 год. око 14.000 добровољаца” (П. Хаџи-Павловић, Михаило Пупин међу Србима у Америци, Тех­нички лист бр. 11. и 12, стр. 166-173, Загреб 1935, 171).

С разлогом ваља претпоставити да је у обе шумадијске диви­зије укључен и неодређено велик број добровољаца, да ли “из домаће радиности”, да ли “из увоза”, али се за њи, добровољце, не зна јер су они и срб­ској вла­ди и Врховној команди србске војске би­ли интере­сантн­и једино због попуне сопствених разбијених или вр­ло проређених редов­ни­х јединица. Током рата, на србске добро­вољце упорно се гле­да­ло искључиво као на војнике а не као на до­брово­љ­це. Уи­стину, нико није бри­нуо о њима и њиховом учешћу у срб­ским ослободилачким рато­ви­ма, понајмање о њихо­вом неиз­ме­р­ном доприносу србским ратним успесима и србском осло­бо­ђе­њу.

На логику србске владе да су добровољци неопходно потреб­ни као попуна на фронту и да се они не би ни купили да такве по­тре­бе нема, наслањао се и ђенерал Петар Бојовић (1858-1945), доцнији војвода, кад је средином августа 1917. године “објаснио” подређеним командама да добро­во­љ­це треба “утурати” у посто­је­ће редовне јединице. Јер, њему је било одлично познато на који су на­чин до­бро­вољци употребљавани претходних ратних година, и у погледу задата­ка, и у погледу губитака, а можда и у погледу снаб­девања. Није искључено да су сви ти фактори, и појединачно и у свом збиру, и ранијих година од­лу­чу­јуће утицали да се добровољ­ци одмах укључе у редовне јединице, мада се не сме занемарити ни један изузетно значајан организациони разлог: да није било та­к­ве попуне, поједине мање или веће војне формације морале би се спајати или укидати после свих већих битака.

Све то, стицајем разних околности, али и у хотимичној небри­зи за су­д­бину србских добровољаца, новостворена југословен­ска држава (створена без србских националних граница и препу­ште­на несрбским и антисрбским политича­рима да “брину” о србском народу у њој) престала је да се озбиљно бави доброво­ља­ч­ким питањем, а нови ратни победни­ци избрисали су и оно што је до по­четка Великог рата било негде уписано.

Краткотрајни отпор

На почетку ратних операција, почетком августа 1914, срб­ска војска имала је 563.181 војника, подофицира и официра (Војна ен­циклопедија 1-10, друго издање, Београд 1970-1975, књига 7, 219-220, лат). С обзиром на ратна збивања и општу здрав­ствену ситуа­цију у Србији током наредних дванаест месеци, до непријатељског на­па­да у октобру 1915. године, “убој­на снага Србије састојала се на лицу места, сем ра­ње­ни­ка и болес­ни­ка, из 411.700 људи и 8.879 официра” (Ђорђе Јеленић, Нова Србија и Југославија, Београд 1923, 339; Марко Божовић, Повлачење српске војске на јадранско приморје 1915-1916, При­ло­г за пригодни зборник “Трновит пут Србије 1914­-1918”, Београд 1974, 226).

Ср­бија се опирала колико је могла, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Бео­град, По­жа­ревац, Смедерево и Голубац, после чега су кре­ну­ле у насту­па­ње према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. ок­тобра, ауст­ро­у­га­р­ска војска пре­шл­а је Дрину код Вишеграда, а до тога да­на Бу­гари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Веле­су. Срб­ска вој­ска морала се повлачити према југу, а очекиване по­моћи од фран­цуских и енглеских савезника, са солунског пра­в­ца, није би­ло. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Кра­љеву, у Лесковцу и Крушевцу. Према подацима србске Врхов­не коман­де, у борбама у Србији од 5. до 31. октобра погинуло је 18.326, умр­ло од рана и болести 21.647 и заробљено 28.155 војника (Војна енциклопедија 1-10, друго издање, Београд 1970-1975, књига 7, 220).

Србска Врховна команда покушала је тада да своје снаге при­купи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије пре­ма Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, савезничком Источ­ном војском командовао је тада један не­за­интересовани францу­ски ге­нерал, по имену Морис Сарај, који је у међувр­е­мену, не оба­ве­шта­вајући о томе србску страну, своје трупе повукао према гр­ч­кој гра­ници. Тродневне тешке борбе усмерене на про­ла­з кроз Кача­ник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина са­обра­ћај­ница са југом била пресечена и да “савезничку” помоћ отуд не треба очекивати. Дотле, у току повлачења, опет према подацима србске Врхов­не коман­де, по­гинуло је, заробљено, умрло и неста­ло 138.600 вој­ника (Војна енциклопедија 1-10, друго издање, Бео­град 1970-1975, књига 7, 220).

С обзиром на ново­на­стале околности, 25. новем­бра 1915. го­ди­не, Врховна команда србске војске издала је свим командан­ти­ма армија наређење да се, “даље повлачење наше војске мора из­вр­ши­ти кроз Црну Гору и северну Албани­ју на Јадранско море, а на ли­нију: Драч-Скадар, остављајући потребан део снаге за ства­ра­ње праваца, који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге во­де кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оде­лом, обућо­м, оружјем и муницијом, као и свима осталим мате­ри­јалним потребама. Даљ­а наша акција зависиће од стања наше вој­ске, као и од опште политичке и војничке ситуације код наших са­везни­ка… Што се од пољске и тешке ар­ти­ле­рије не може даље вући поступити овако: Све топове закопати тајно на ка­ково ме­сто, а затвараче и нишанске справе понети собом. Ова места при­беле­жити и упамтити. Сву запрегу повести собом и њу користи­ти за но­ше­ње фуражи (сточне хране – ИП)…”

Истога дана дато је и једно наређење командантима операти­в­них тру­па, коме се заиста не може одрећи визионарство:

“Настао је тренутак, када се стицајем прилика морамо повла­чити кроз Црну Гору и Албанију. Код наше војске су морал и ди­с­циплина попу­стили а вера у спас Отаџбине изгубљена. Стање вој­ске је у опште неповољ­но. Бојати се, да сада при повлачењу кроз Албанију и Црну Гору на Јадранско Приморје не наступи још ве­ћа клонулост и ра­суло код трупа, као и ра­стурање и предавање не­пријатељу у већим размерама. Да се не­би до овога дошло потреб­но је, да се војницима објасни циљ овога нашега по­влачења и да се они убеде о његовој потреби. Капитулација би била нај­го­ре реше­ње, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас са свим на­пустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снаб­дева новцем, оружјем и свима потребама, нити да заступа наше ин­тересе. Ми би би­ли са свим изгубљени. Једини је спас из ове те­шке ситуације, повлаче­ње на Јадранско Приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, ору­жјем, муницијом, оде­лом и свима осталим потребама, које нам шаљу наши савез­ни­ци, те ћемо опет представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, и ако на туђем зем­љи­шту, докле год је ту влада­ла­ц, влада и војска, па ма колико њена јачина била. Готовост савез­ни­ка, да нас до краја издрже и неисцрпна њихова снага на крају ће сло­мити за­јед­ничког не­пријатеља, а наша ће Отаџбина опет бити слободна и увећана. Убедите све, да је ово по­влачење државна по­треба, спас државе, и да је у овим тешким данима наш спас у ис­т­р­ај­ности, стрпљењу и крајњем по­жртвовању свију нас, са вером у ко­начан ус­пех наших са­везника и да с то­га треба истрајати до кра­ја” (Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Бео­град 1927, књига XIIII 72-75).

Само пет дана касније, ђенера­л Михаило Живковић (1856-1930) примио је од ко­ма­н­данта Шумадијске диви­зи­је један узнемиру­ју­ћи извештај:

“…Сматрам за своју старешинску дуж­ност, да и последњи пут учиним команданту најозбиљнију пред­ставку, да су морал и дис­ци­плина код војника и подофицира у то­ли­кој мери опали, да се ви­ше на њих не може рачунати. Бегство из команде и одрицање по­слушности својим старешинама узело је толико маха, да су офи­ци­ри немоћни да ово спрече. Трупе нису више способне ни за какву борбу, а најмање за намеравану офан­зи­ву, јер су бројно слабе, при томе голе, босе и гладне; стока са­свим изнурена и неспособна за ву­чу. Арнаутски живаљ, неприја­те­љски је рас­положен према нашој војсци. Ништа се више од њих неможе купити за исхрану људи и стоке; због пљачке је раздра­жен и са оружјем у руци на­па­да наше војнике. Ако и даље будемо остали на садањим положа­јима, ја пред­ви­ђам, да ћемо и ово ма­ло војске изгубити, јер су вој­ници и подо­фи­цири, на жалост и већи део официра, из­гу­били сва­ку наду у ка­кав успех и веру у своје ста­ре­шине. С тога молим ко­ман­данта, да ову моју представку… узме у нај­озбиљније рас­ма­трање и учини катего­ри­ч­ну представку Врховној Команди да се… што пре по­ву­че­мо са војском, док у возо­ви­ма буде трајало ово мало хране за љу­де и стоку са којом једва да се може доћи до но­вих слага­лишта, у противном катастрофа је неминовна” (Исто, 131).

Ситуација је заиста била катастрофална, јер је наредног да­н­а, на сед­ни­ци команданата армија, Војво­да Мишић оценио да се наредба Врховне ко­ман­де о изласку на Приморје не може реали­зовати. Понављајући сво­ју ра­нију тезу да србска Врховна ко­ма­н­да више не постоји и “да тре­ба свима ар­мијама скупљеним око Пећи прећи у офанзиву” (Исто, 118), он је за­кључио “да у овим приликама остају две резолуције да се кренемо напред у офанзиву те да видимо од ко­га бежимо, па успемо ли, добро, не успемо ли, онда да пошаљемо пар­ла­мен­таре непријатељу и ступимо у пре­го­воре са њи­м, у циљу обу­ставе непри­ја­тељства”.

Знајући да се “војни порази даду поправи­ти, али капитула­ција не” ( Милан Ж. Живановић, О евакуацији српске војске из Ал­баније и ње­ној реорганиза­цији на Крфу (1915-1916) према фран­цуским докумен­тима, Историјске часопис XIV-XV, Београд 1966, 268), Мишићева логика није прихва­ћена; команданти су од Врхов­не коман­де затражили “да она наре­ди даље што треба”, јер, како је то Вој­вода Сте­па “објаснио” Ми­шићу, “она постоји као закони­та власт и да је то једини ко­нац који нас везује за Отаџбину” (Вели­ки рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Слове­наца, Бео­град 1927, књига XIII, 118). Истовремено, Врхов­ној ко­манди стављено је на знање да је “морално и материјално ста­ње на­ших трупа очајно. Поред свију мера предузетих да се дезерти­ра­ње спре­чи трупе се нагло топе. Бегство је у маси. Бегунци бор­бом са на­шим тру­пама прокрчују себи пут… Бегунци продају ору­ж­је Арна­у­ти­ма. Бројно ста­ње пу­кова просечно броји само неколи­ко стоти­на људи. Хране код трупа има на­ј­више још за 4-5 дана” (Исто, 136-137).

О тим данима сведочи и један спис србског Министарства ино­страних де­ла, којим 22. децембра 1916. године поручује Мини­старству војном да “нисмо водили рачуна о добровољцима, кад смо се пре­ко Албаније повлачили, него смо их отпу­сти­ли и оставили да иду куд који зна” (Исто, књига XXI, 636). Могао је то бити само “гест добре во­ље” према србским добровољцима “из увоза”, мада је свима би­ло до­бро познато да добровољци немају другог избора но да у по­в­ла­че­ње крену с осталим деловима србске војске. Ако се касније по­ми­ње онај Доб­р­о­вољачки одред као једина добровоља­чка једин­и­ца, то мора бити разум­љиво јер, да је и он избачен из приче, испало би да добровољаца у србској војсци није ни било. По­што су сви зна­ли да их је било, србска Врховна ко­манда морала је о њима сачу­вати бар тај један траг, макар колико он био ситан. Уистину, до­б­ро­вољцима није било ни на крај памети да се при по­вла­чењу издв­а­јају из својих јединица, да беже својим кућама (у Аустроугар­ску, у чељуст својим непријатељима), да се предају; сваки такав покушај био би корак у смрт. Отуд, губици међу до­бро­вољ­цима били су током по­влачења знатно мањи од оних који су снашли војнике из Србије. Због тога, цифра од једва 50.000 пре­живелих србских војника (Исто, књига XIII, 402), која је потекла из енглеског Генералштаба, приближно је одговарала ствар­ној јачи­ни србске војске на дан-два пред Нову 1916. годину (без “отпу­ште­них” добровољаца и, можда још око 30.000 војника који су се на арбана­шкој обали прикупљали почетком јануара). Разлику до око 112.000 војни­ка, ко­ју је србска Врховна команда одмах саоп­штила србским војним иза­слани­ци­ма у Италији, Фран­цуској и Ен­глеској, или “око 120.000 људи” у на­редби команданту приста­ни­шта у Медови, могли су чинити само добро­во­љ­ци, они који су не­пун ме­сец и по дана раније били отпу­штени и остављени “да иду куд који зна”, а ко­ји су ипак стигли на арбанашко приморје.

Тамо, на Крфу, приступило се реорганизацији србске војске, те су, указом од 27. фебруара 1916. године формиране три армије са по две диви­зи­је старих имена (Моравска и Вардарска; Шума­дијска и Тимоч­ка­; Дринска и Дунавска) и Коњичка дивизија. Укупна јачина тако преформиране војске износила је 6.025 офи­цира и 124.190 војника (Војна енциклопедија, књига 9, 313), односно 7.025 официра и 129.190 војника и подофи­ци­ра (Војна енцикло­педија, књига 8, 784), уз узгредну напомену да су коњи и мазге, за разлику од 6.000 мање или више “обрачунатих” људи, и у једном и у другом извору пописани без грешке. Херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци укључени су у састав Друге армије (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа ВИ-2, Београд 1983, 113) и, само захваљујући чињеници да су од Црне Горе до Крфа стигли “на реверс”, то су једини добровољци о којима је ос­тао траг у срб­ској војсци на дан њене реорганизације. Сви остали добровољци, и они који су преживели арбана­шку Голготу, и они који су се срб­ској војсци прикључивали кроз Црну Го­ру или до Драча и Крфа, без икаквог увида црногорске владе у тај чин, би­ли су разбацани по свим јединицама новостворених армија. Само се посред­но може закључити да је у Дринској дивизији, на дан реор­га­низације срб­ск­е војске, постојао Добровољачки одред под ко­ман­дом Војводе Вука, јачине око 1.500 војника (Војна енцикло­педија, књига 8, 784; Перо Слијепчевић, Наши добровољци у Свет­скоме рату, Загреб 1925, 14, лат), и да је то прва србска јединица која је 22. маја 1916. године приспела на Солунски фронт.

Пробој Солунског фронта

Од укупно око 140.000 војника у саставу србске вој­ске (Војна енциклопедија, књига 8, 787), 150.000 – према неким дру­гим изворима расположеним да своје цифре заокружују, односно око 134.000 (пр­ема “рачуници” овог потписника) -, у про­боју Солунског фронта и у завршним војним опе­ра­ци­ја­ма за ослобо­ђе­ње Србије и Црне Горе и прекодрин­ски­х, пре­ко­сав­ских и прекодунавских срб­ских крајева учествовало нај­ма­ње 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 из­ван Краљевине Ср­би­је, углав­ном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.

1. око 30.200 србских добровољаца из прекоморских земаља;

2. најмање 25.700 добровољаца приспелих из Русије:

а. барем 1.000 преживелих добровољаца од оних који су у Србију стиг­ли Ду­навом с је­сени 1915. године (Перо Слијепчевић, Наведени рад, 11);

б. 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917. го­ди­не (Илија Јовановић, Стеван Рајковић, Вељко Рибар, Југословен­ски до­бро­во­љачки корпус у Русији, Београд 1954, 139);

в. најмање 23.600 добровољаца приспелих из Русије од краја 1917. до 1. маја 1918. године (Исто, 186. и 195);3. бар 1.300 добровољаца-Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. го­ди­не, уочи реорга­ни­зације српске војске (Велики рат Србије за осло­бођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Бео­град 1927, књи­га ЏВ-1916. година, 64);

4. преко 300 добровољаца из црногорске војске (Србобран, Српски народни лист и орган Савеза Сједињених Срба Сло­га, Њујорк, број 412, 31. август 1917) и око 800 Бокеља (И. Петровић, Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 93);

5. око 2.500 добровољаца из масе од око 10.000 аустро­угар­ских зароб­ље­ника у Србији прве ратне године (који су се до­бро­во­љ­но укључили у срб­ску војску, жандармерију, граничне јединице или неке цивилне службе);

6. око 6.000 преживелих бораца из најмање шест пре­ко­број­них пукова почетног формацијског састава од око 26.000 вој­ни­ка (Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Бео­град 1927, књига ЏВ, 7. и 17);

7. око 1.800 Арбанаса из Есад-пашиног одреда (Благоје Илић и Мики Стаменковић, Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 94); и

8. преживелих можда око 14.000 добровољаца од укупно око 50.000 пребега из суседних србских крајева на самом почетку ра­та (Југословенски добровољци у Русији 1914-1918, Зборник докумена­та, Београд 1977, док. 215, 298).

Изузимајући податак да је србска војска за скоро две и по год­ине тамо изгубила око четрдесет хи­ља­да људи (Марко Божовић, Наведени рад, 202), збивања на Солунском фронту, све до њего­вог про­боја на самој половини септембра 1918. године, нису инте­ре­са­нтна за ову причу. Био је то период рововске борбе, у којој се за­раћене стране готово и нису померале, због че­га је Жорж Кле­мансо (1841-1929), председник француске владе од децембра 1917. до друге по­ловине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солун­ским башто­ванима.

Ипак се нешто “померило” кад је Клемансо 10. септембра 1918. године послао телеграфску по­руку генералу Д’Епереу:

“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.

Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бу­гарских и немачких војника, налазило исто толико са­ве­з­ничких. Српска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, ис­точно и западно од Кајмакчалана.

Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра он је од­редио време за напад, с тим што је наложено да у пробој, “без починка… гонити непри­јатеља са мачем у слабине”, први кре­ну Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе фран­цуске Источне војске.

И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру за­почело је оно што се стручно зове артиљеријска припрема. “На на­ше линије срушио се ураган од челика”, записао је тада један не­мачки командант. Прибли­ж­но 600 топова свих калибара и до­ме­та деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део бугарских и немачких ро­вова био раскопан.

А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет ми­нута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбу, шест српских ди­ви­зија и две колони­јалне француске направиле су пролаз широк 14 (четрнаест) километара, што, по простој логици, противречи тврдњи “Погледних” писаца, архивиста и музеалаца да су цео тај “пролаз отворили” Шумадинци.

(Тек подсећања ради на симболику левог и десног (лево је смер према паклу, десно према рају), казујемо овде да, и поред тога што војно стројево правило предвиђа да се војнички марш почиње левом ногом, у србској народној свести очуван је сасвим друкчији однос према томе. Тако, на пример, 15. септембра 1918. године, у тре­нуцима док се ср­п­ска војска припремала да крене у пробој Солунског фронта, мајор Рајко Јеремић обраћа се својим војницима: “Јунаци, куцнуо је час да и ми пође­мо својој отаџбини и да протерамо непријатеља из ње. Све што можете са собом по­несите, а што не можете, ви спакујте у ранац па ће наша по­задина покупити, а ви на знак моје пи­штаљке… будите спремни на јуриш. Прекрстите се и десном ногом крените” – Миодраг Јаћимовић, Слово ратниково : Дневници војника сељака 1912-1918, Ча­чак 1980, 71).

Србски и француски продор није премного узнемирио Буга­ре­, ни оне ушан­чене ни оне у позадини јер су њихов краљ и вр­ховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.

За два дана фронт је пробијен на укупно 25 километара, а за­робљено је преко 4.000 Бугара и Немаца.

Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци; мада је продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полаз­не положаје.

Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Ср­бе и Енг­ле­зе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно паси­ван”, а оне две француске колонијалне дивизије ко­је су учествовале у пр­во­м пробоју, повучене су у резерву већ дру­гог дана офанзиве.

На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз про­ши­рен на че­трдесет километара.

За крај, још неке цифре

Због оних који верују само “званичним” подацима, истражи­вања овог потписника казују да је у србским ослободилачким ра­товима 1912-1918. године учествовало најмање 323.000 србских добровољаца, а тек примера ради, овде дописујемо да је са­мо “из Кореничког и Удбинског среза било у Првом светском ра­ту око 3.000 солунских добровољаца” (Никола Плећаш Нитоња, Пожар у Крајини, Чикаго 1975, 272).

Саме по себи, ове цифре биле су србским војним ко­ман­дан­ти­ма и срб­ским политичарима озбиљан и довољан разлог да се о до­бро­вољцима у срб­ској војсци не оставља премного трагова. И то­ком Великог рата, и по­сле њега.

Због тога, на све податке о бројном стању србске војске, на­рочито на оне ко­ји се сматрају званичним, треба гледати с ве­ли­ком резер­вом јер и пуковник и историчар Владо Стругар (1922­-2019) у тексту Југословенски 1. децембар 1918, Политика Београд, 11. децембар 1998, вели да је “српска вој­ска 14. септем­б­ра 1918, пред про­бој Солунског фронта, имала по спи­ску: 8.893 офи­цира и вој­на чиновника и 149.504 војника; од ово­га људства је 30.691 војник и старешина у расхо­ду”. На исти начин, с резервом, треба тре­ти­рати и Стругарове податке, јер он у истом тек­сту твр­ди да “српска војска има седам дивизија, ко­је су 14. сеп­тембра 1918. бројале војника и официра, по списку:

Коњичка – 4.140

Моравска – 14.747

Дунавска – 19.111

Дринска – 17.855

Тимочка – 15.564

Шумадијска – 16.195

Југословенска – 22.277.

Свеукупно, дивизије су тога дана дивизије имале “на лицу ме­ста – 86.376 војника и старешина, а остатак – у расходу”. Или, да буде јасније, од укупно 109.889 војника и старешина, 23.513 било је у расходу.

Мало компликованију рачуницу нуди потпуковник Велимир Иветић (1946), војни историчар, једно време управник Војноисто­ријског архива у Београду, који у тексту Бројно стање доброво­љаца у српској војсци на Со­лунском фрон­ту 1916-1918, Доброво­љачки гласник број 17, Београд 2001, 165-170, поми­ње укупно бројно стање седам србских дивизија и укуп­но бројно стање ро­до­в­ских јединица. У прву категорију он је свр­с­тао 109.889 људи по списку (16.601 добровољац међу њима), од­но­сно 86.376 људи на лицу (13.786 добровољаца). У другу гру­пу сме­стио је 115.443 човека по списку (16.404 добровољца међу њи­ма), од­но­сно 88.456 људи на лицу (13.476 добровољаца).

Не упуштајући се у било какву расправу о појмовним раз­ли­ка­ма између укуп­ног бројног стања седам србских дивизија и укуп­но­г бројног стања ро­довских јединица, али и уз претпо­став­ку да нам Иветић не предлаже да укупно бројно стање србске вој­ске уо­чи про­боја Солунског фрон­та утврђујемо саби­рањем по­ну­ђених ци­фара, мора се рећи да је његова цифарска представа о до­бро­вољ­цима у са­ста­ву србске војске, најблаже речено, потце­њи­вачка, не­прис­тојна и ув­редљива за србски добровољачки покрет.

Крагујевачки “Погледи” својим звучним записом о Шума­дин­цима као најзаслужнијим за пробој Солунског фронта – превази­шли су и Велимира Иветића.

Илија Петровић / Васељенска