Кршење изборне тишине у Зајечару: Блокадери на пијаци агитују под маском разговора са „студентима“
Опозиција крши изборну тишину у Зајечару
Упркос законски прописаној изборној тишини, у суботу је на градској пијаци у Зајечару постављен штанд под називом „Попричај са студентом“, на којем група блокадера, познатих по вишенедељним окупацијама факултета, отворено агитује у корист опозиционих листа.
„Желимо да чујемо мишљење народа о тренутној ситуацији, да ли иде сутра на гласање и кога бира“, рекао је један од учесника акције, прикривене у виду „разговора са грађанима“. Његова колегиница је додала да су они „служба са различитих универзитета“, и да долазе из Београда, Новог Сада и других академских центара.
Овим поступком директно се крши законска тишина која је на снази 48 сати пре дана избора. Закон јасно забрањује било какав вид политичке пропаганде у том периоду, било директан или индиректан. Ангажовање младих активиста који наизглед воде разговоре, а у суштини анкетирају грађане и усмеравају их ка политичким закључцима, представља намерно заобилажење изборног закона.
Иако се представљају као студенти, већина присутних на штанду припада групи која месецима уназад учествује у блокадама факултета и јавних институција, првенствено у Београду. Те активности су у јавности препознате као део ширег политичког пројекта повезаног са опозиционим структурама.
Васељенска
Често могу чути трагикомичне изјаве попут оне, једног другосрбијанца, да он кад гледа Европску унију види брзе возове. Нека дође у Хрватску којаје чланица Европске уније, па ће видети да су хрватски возови спорији од српских. Једини брзи воз који би Србија добила уласком у ЕУ је воз у властиту пропаст. Већини другосрбијанаца је главни мотив новац, као што је то био случај и са оним Србима који су почетком 20. вјека постојали Хрвати. Не чуди што су другосрбијанци заговарали НАТО-агресију на Србију и радовали се бомбама које су убијале њихове суграђане. Као што смо видели, аутошовинистичка мржња на све српско природна је посљедица процеса расрбљивања и у свом крајњем облику завршавала лудилом, геноцидом, Јасеновцем и Олујом. Не треба мрзити расрбљене Србе, српском духовном организму мржња је страна, треба их разумети, али никако не смемо дозволити да наша браћа, породица, рођаци и комшије подлегну њиховој пропаганди.Останимо Срби и данас када је то врло тешко. Али увек је било тешко. Године 1941. вјероватно није било горег места за живот од Србије, Србије окупиране од Немаца, усташа, Бугара, Мађара, Србије у којој стрељају целе разреде школске деце, Србије коју бомбардују и Немци и савезници… па ипак, 1941. Два највећа писца и књижевника икад рођена на овим просторима, Меша Селимовић и Иво Андрић долазе баш у Србију. Њихове животне приче чине се као парадигма. Меша Селимови се 1941. налази у Загребу, одбија све привилегије којим га обасипа усташки режим и одговара својој тадашњој девојци која га у неверици пита зашто иде у Србију: „Какав бих ја то Србин био кад не би био са Србијом када јој је тешко?“. Исте године и Иво Андрић долази у Београд. Са презиром одбија личну понуду Павелића да бира позицију у НДХ коју жели и, изабире живот у Београду у сиромаштву и под бомбама, а као своју националност уписује – Србин. Андрић је добро знао, јер је један његов рођак био католички свештеник, како је Католичка црква од њих, Срба, створила Хрвате. Али највећи међу Србима исламске вере, као и Србима католичке вере остајали су у српству и онда када је било најтеже. Јер Србин је најјачи онда када је најтеже; српство је само за најхрабрије Србе и Српкиње, слаби беже у топонимске нације.