Есхатолошки рат: религијски корени сукоба између Израела и Ирана

Од савезништва до рата до истребљења – како је религијска идеологија претворила некадашње партнере у заклете непријатеље

13.јуна 2025. године Израел је извршио ваздушне нападе на територију Ирана, тврдећи да је циљао објекте повезане са иранским нуклеарним програмом. Иран је одговорио ракетним ударима, у којима је било мртвих и рањених у Израелу. Уследио је нови талас израелског бомбардовања, а ескалација добија све опасније размере.

Редакција СПЖ и овим поводом истиче своје противљење свим облицима рата и залагање за мирно решавање сукоба. Али, да бисмо разумели тренутна дешавања, морамо се осврнути на дубоке, идеолошке и верске корене овог конфликта.

Од геополитике до верског рата

Када су израелске снаге напале иранске циљеве, медији су то представили као још један геополитички сукоб на Блиском истоку. Неки аутори тврде да премијер Нетанјаху користи рат како би очувао власт, или да Израел настоји спречити појаву нове нуклеарне силе. Али оваква објашњења занемарују суштину: ово није само политички или безбедносни сукоб – ово је, пре свега, идеолошко-религијски рат.

Доктрина уништења као државна политика

Иранско руководство редовно и отворено позива на уништење Израела. Врховни вођа ајатолах Али Хамнејеи назива Израел „канцером који мора бити искорењен“. Такве изјаве нису маргиналне, већ долазе од највиших верских и политичких ауторитета у Ирану.

године, Хамнејеи објављује „девет тачака за уништење ционистичког режима“.

2015: „Израела неће бити за 25 година.“

2016: командант Корпуса Кудс тврди да могу „изнети Израел с лица земље за осам минута“.

2021: у иранском парламенту се појављује закон под називом „Иран одговара“, којим се позива на званичну политику уништења Израела до 2041. године.

За разлику од других конфликата, Иран не захтева територије, политичке уступке или компромисе – он једноставно жели да Израел престане да постоји.

Махдизам као теолошко оправдање

У основи иранске идеологије лежи шиитска есхатологија, а посебно учење о доласку Махдија – „скривеног имама“, који ће се појавити пре краја света. По овом веровању, коначна победа добра над злом је предуслов за појаву Махдија – а Израел се у иранској идеологији представља као апсолутно зло.

Због тога се уништење Израела не доживљава само као политички циљ, већ као верска дужност, нужан корак ка доласку „месијанске ере“.

Од савезништва до непријатељства

До Исламске револуције 1979. године, Израел и Иран били су савезници. Шахов Иран је један од првих у региону признао Израел. Прекид настаје тек са доласком ајатолаха на власт, када антиизраелска реторика постаје основа иранске државне политике.

Супротно томе, Израел никада није отворено позивао на уништење Ирана. Његове мере – дипломатске или војне – у највећој мери имају дефанзивни карактер, усмерен на спречавање угрожавања националне безбедности.

Јадрено питање: обуздавање или истребљење?

Иран тврди да је његов нуклеарни програм одбрамбеног карактера. Али када држава која жели уништење друге земље развија нуклеарно оружје, поставља се озбиљно питање: да ли ће га користити?

Оно што је најзабрињавајуће јесте иранска спремност да поднесе велике жртве – чак и жртвује сопствени народ – у име остварења своје „верске мисије“. У том контексту, традиционални механизми обуздавања (попут „нуклеарне равнотеже страха“) постају неефикасни.

Израелски одговор: „Народ као лав“

Израел такође све више гледа на овај сукоб кроз религиозну призму. Назив операције против Ирана гласи „Ам ке-Лави“ – „Народ као лав“. То је цитат из Књиге бројева: „Као лав се подиже народ, и неће се смирити док не поједе свој плен и не попије крв убијених.“

Премијер Нетанјаху је управо ту поруку оставио на папирићу убаченом у пукотину Зида плача, неколико дана пре напада на Иран. Тај гест показује да и Израел све више доживљава овај рат као „свети“, егзистенцијални.

Морална димензија и питање будућности

Оно што овај сукоб чини посебно опасним јесте немогућност политичког компромиса. Са једне стране је религијска обавеза уништења, а са друге борба за опстанак.

У таквом контексту, цивили су главне жртве. Иранци који памте добре односе са Израелом пре 1979. и Израелци који трпе ракетне ударе – сви они страдају због визија својих лидера.

Закључак

Редакција СПЖ и овде позива на мир и одбацује мешање религије у ратове. Бог не треба да буде оправдање за проливање крви. Али када верска идеологија одређује политику, уобичајени дипломатски алати постају бескорисни.

Главно питање гласи: Може ли светска заједница развити механизме за спречавање религијских фанатика да дођу у посед оружја масовног уништења?

Од одговора на то питање зависи не само судбина Блиског истока – већ и будућност целог човечанства.

СПЖ

Бонус видео