Израелско нуклеарно оружје — тајна о којој сви знају

Очигледан начин да се угаси пожар рата на Блиском истоку, о којем готово нико не говори.

Прошла је скоро недеља од почетка израелског напада на Иран. Рат траје, будућност је тешко предвидива. Сценарија има безброј — од оног у коме ће се ускоро постићи примирје и супротстављене стране сести за преговарачки сто, до оног у коме би локални сукоб могао да прерасте у светски рат.

Скоро све анализе израелско-иранског рата понављају исто објашњење (или оправдање) за израелски удар у ноћи између 12. и 13. јуна: Израел је наводно страховао да ће Иран ускоро добити нуклеарно оружје, које би било искоришћено управо против њега. По логици Тел Авива, то није био чин агресије, већ такозвани „превентивни удар“. Вашингтон у потпуности подржава такав став и напад на Иран такође оцењује као „превентиван“.

Удар је изведен у време када су Вашингтон и Техеран водили преговоре о иранском нуклеарном програму. Следећа рунда разговора била је заказана за 16. јун. Да је Вашингтон заиста био искрен преговарач који поштује међународно право, реаговао би на овакав бруталан ударац и довео у ред „разузданог хулигана“. Уместо тога, САД су стале на страну Тел Авива. По мишљењу неких аналитичара, преговори су чак били осмишљени као покриће, како би Иран био изненађен нападом.

О дволичној политици Вашингтона сведочи и његов однос према нуклеарном споразуму из 2015. године. Тада су Иран, Русија, Кина, САД, Велика Британија, Француска и Немачка постигли договор: укидање санкција у замену за надзор над иранским нуклеарним програмом и одустајање од нуклеарног оружја. Споразум је потврђен Резолуцијом СБ УН 2231.

Међутим, 2018. године САД су, по налогу Доналда Трампа, иступиле из споразума и поново увеле санкције. Иран је годину дана поштовaо договоре у нади да ће се САД вратити у споразум — што се није десило. Техеран је затим наставио да обогаћује уранијум, а 2021. године ограничио је приступ Међународној агенцији за атомску енергију (МАГАТЕ).

Иако су у мају 2025. у Оману поново покренути америчко-ирански разговори, све указује да је и то био само дипломатски театар.

Чак и у најповољнијем сценарију — ако се рат између Израела и Ирана ускоро оконча — вероватноћа да ће Техеран поново сести за преговарачки сто са Вашингтоном је минимална. Америка се показала као непоуздан партнер.

Можда Иран заиста тајно ради на нуклеарном оружју, али треба разумети и шири контекст. Поред Ирана постоји Израел — држава која од самог оснивања тежи стварању „Великог Израела“, са границама „од Нила до Еуфрата“. Израел је јединствен по томе што му ни данас границе нису званично дефинисане — што га у правном смислу чини „квазидржавом“.

Околне земље осамдесет година осећају на својој кожи како делује једна таква „квазидржава“, подржавана од стране САД и Запада, и наоружавана до зуба. Према подацима стокхолмског института СИПРИ, израелска арсенала се процењује на десетине милијарди долара.

Али по једном питању — готово потпуно ћутање: израелско нуклеарно оружје. Израел о томе не говори. Запад се прави да ништа не зна. Арабске државе и Иран тврде да Израел поседује значајан нуклеарни арсенал. Русија такође нема дилему по том питању.

Програми развоја нуклеарног оружја у Израелу датирају из 1950-их. Израел нема ниједну нуклеарну електрану, али има тајни нуклеарни комплекс у Димони. Најчешће се као датум када је Израел стекао прву бомбу наводи мај 1967, пред Шестодневни рат. До 1973. арсенал је већ бројао 10 до 20 бојевих глава, а процене данас говоре о 90 до чак 200.

Пример бившег техничара Мордехаја Вануну, који је 1986. у британској штампи открио тајне израелског нуклеарног програма, додатно потврђује да је нуклеарно наоружање Израела — тајна о којој сви све знају. Данас чак и СИПРИ у свом новом извештају наводи да Израел има 90 бојевих глава — и то као „конзервативну процену“.

Шта је са Ираном? Чудно је што се у УН, на међународним скуповима и у медијима толико пажње поклања искључиво иранском програму, а нуклеарни арсенал Израела се уопште не доводи у питање. Ако неко заиста жели да спречи даљу нуклеарну ескалацију, онда мора кренути од тога да се и израелски нуклеарни програм стави под контролу. А управо тога нема. Нико не позива на инспекцију израелских постројења. МАГАТЕ не иде у Израел. Израел је практично „нуклеарни офшор“.

Наравно, Израел се тешко може натерати да се одрекне нуклеарног оружја. Али у историји постоје примери добровољног разоружања — као у случају Јужне Африке. Управо зато је важно инсистирати на праведном приступу: ако Иран може да буде члан Споразума о неширењу нуклеарног оружја (ДНЈАО), зашто не би и Израел?

Управо такав став недавно је јавно заузео потпредседник Савета Федерације Русије Константин Косачов: „Зашто Израел не би унео јасноћу, приступио ДНЈАО и ставио свој нуклеарни програм под контролу МАГАТЕ?“, упитао је Косачов на Телеграму. Било би добро да овај предлог не остане само у Телеграму — већ да руска дипломатија званично покрене ово питање у УН.

P.S. У свету данас постоје и друге државе које се приближавају поседовању нуклеарног оружја — или га можда већ имају: Саудијска Арабија, Турска, Јужна Кореја, Јапан. У овом контексту, Израел све више осећа притисак због могућег губитка своје нуклеарне монополске позиције у региону. Према неким изворима, планови израелског премијера Нетањахуа већ укључују и могуће ударе на ове земље.

Валентин Катасонов/ФСК.РУ

Бонус видео