Блиски Исток: колико ће трајати примирје?
Иран слави победу над Израелом. Израел слави победу над Ираном. Таквог апсурда у светској пракси још није било. Америка, која је пре неколико дана без икаквог правног основа бомбардовала Иран, сада номинује Доналда Трампа за Нобелову награду за мир. Прави фарс! Театар апсурда! Али тренутно је чињеница да су обе стране обуставиле међусобне нападе. Питање је: на колико дуго?
Чудни мир
Одговорни удар Ирана на америчке нападе делује као унапред договорен сценарио. Катар, на чијој се територији налази америчка база која је била „мета“, био је благовремено обавештен. Американци су на време пребацили авионе и опрему, а тек онда је Иран извео напад.
САД су својим нападом довеле руководство Ирана у безизлазну ситуацију: ако би ударили јаче по америчким базама, уследио би још тежи контранапад. С друге стране, ако би остали без одговора — изгубили би поштовање у очима народа. Зато је, очигледно, све унапред било договорено.
Али зашто је Израел прихватио овакво примирје? Израел није успео у блицкригу који је планирао. Њихов чувени „гвоздени купол“ показао је пукотине: систем ПВО није могао у потпуности да заштити израелску територију од иранских удара. Штете су значајне. Израелу је остајала само једна опција — употреба нуклеарног оружја, али на то није добио дозволу.
Зашто се Трамп одлучио на примирје?
У питању је више привремено примирје него прави мир, јер корени конфликта нису решени. Трампа су на ову одлуку натерале бар две ствари: раст цена нафте и потреба да се дефинише став о НАТО-у и ситуацији у Украјини. Зато се сада главни фронт Трећег светског рата поново сели у Украјину.
То потврђују изјаве о минирању граница према Русији, нови захтеви Зеленског за финансијску помоћ и јачање антируских наратива. Убрзо можемо очекивати нове провокације против Русије — можда чак и нападе на нуклеарне објекте. Минимални циљ Трампа је да заустави раст цена нафте.
Шта очекивати од НАТО самита?
После неуспеха Зеленског на самиту Г7, многи аналитичари су предвиђали сличан исход и на самиту НАТО-а. Али неочекиван напад на Иран променио је ситуацију. Сада се Зеленски опет осећа као главни играч и тражи чак 150 милијарди долара.
Хоће ли добити тражена средства — тешко је рећи, али с обзиром на нове околности, све је могуће. На самиту ће се расправљати о врло озбиљним питањима. Трамп захтева да државе чланице повећају војне трошкове на 5% БДП-а — више него троструко од садашњих обавеза.
Да ли ће се европске земље на то одлучити, поготово након што је Трамп са њима започео економски рат? Елите можда хоће, али како ће реаговати грађани? Јасно је да ће прихватање такве одлуке изазвати талас протеста, па ће се народу још више испирати мозак причама о „руској претњи“.
Поглед Блумберга
Професор Хел Брендс у анализи за Bloomberg каже да НАТО пролази кроз најопаснију кризу у својој 75-годишњој историји. НАТО се тренутно суочава са четири кризе: безбедносном (због Украјине), кризом способности (због слабљења европских војски), кризом стратешких приоритета (САД се окрећу Азији) и кризом поверења, погоршаног Трамповим поступцима.
Иако је НАТО већ преживео унутрашње поделе (Суецка криза, Ирак, излазак Француске из војног командовања), садашња ситуација је много опаснија и може довести до распада алијансе. То је сасвим реалан сценарио.
Али, све док постоји, НАТО може направити много проблема у свету.
Шта нас чека у блиској будућности?
Најважније је запамтити: Трампу се не сме веровати! Зато се не треба превише ослањати на његове изјаве и обећања. Реално, главни фронт Трећег светског рата сада се поново пребацује у Украјину.
Има ли наде за дипломатско решење? Врло мало. Запад жели примирје како би купио време и ојачао Украјину — на шта Русија неће пристати. Запад није спреман на компромисе. Нови генерални секретар НАТО-а Руте већ појачава претње Москви.
Колико ће трајати ова фаза преусмеравања пажње Запада — тешко је рећи. Али јасно је да је за Иран још рано за славље: неће га оставити на миру. Врло је могуће да ће нова ескалација почети већ ове године.
Тренутна дешавања на Блиском Истоку поново су показала да САД и Израел потпуно игноришу међународно право. Иран је, с правом, представљен као жртва агресије.
Али треба бити реалан: ни модел иранске државности није идеалан. Религија би требало да буде лични избор, а када се наметне, води у мракобесје. Није случајно што западне обавештајне службе сада гурају у први план сина последњег шаха — многи Иранци са носталгијом памте време шаха.
Има још много нерешених унутрашњих проблема у Ирану. Недавна посета иранског министра спољних послова Кремљу, по свој прилици, донела је веома јасне поруке. Хоће ли иранско руководство из тога нешто научити? Искрено, сумњам.
Зато за сада имамо примирје — а не мир. Али и то је, ипак, боље него рат.
В.Т./Васељенска
Бонус видео
