Може ли паничар бити хришћанин?

Милиони људи широм света пате од паничних напада. У нашој земљи бележи се нагли пораст менталних поремећаја повезаних са посттрауматским стресним поремећајем. Тај талас почео је још током пандемије коронавируса, а данас је додатно појачан ратом и осећајем безнађа који све више расте. Међу онима који пате од ових стања налазе се и бројни хришћани. Шта да радимо када се ми сами или наши ближњи суочимо са паничним нападима? Да ли је то знак слабости, малодушности или само природна реакција тела? О томе говоримо у овој објави.

Прво што морам да истакнем јесте да су често понављане фразе на исповести – попут: „Сабери се, немој бити кукавица, ти си хришћанин, све је по вољи Божијој, трпи, немој кукати…“ – ништа више до звучеће бронзе и праскавог кимвала. Те речи нису само бескорисне, него и штетне. Усуђујући се да људима намећу осећај кривице и духовне мањкавости, такви несавесни служитељи само погоршавају њихову анксиозност и воде душу у још дубљу депресију.

Панични напад, као и већина психичких реакција на животне ситуације, дешава се без нашег свесног учешћа и воље. Оне се дешавају аутоматски. Навешћу један пример дословно пренет од самог човека:

„Дошао сам да урадим МРТ кичме. Био сам потпуно смирен. Срце ми је куцало нормално, није било ни трага страху. Али када су ме увукли у апарат и када сам видео да сам затворен са свих страна, почела је јака клаустрoфобија. Срце је страховито убрзало. Молитва ми није помагала. Страх је растао. Цео организам ми се напео, јавиле су се грчеви, хладан зној, пред очима све је пловило. Осетио сам као да лудим. Почео сам да вриштим од ужаса. Нисам могао да се контролишем.“

Организам у таквим ситуацијама делује ван свести. Могуће је да се ради о реакцији центра у мозгу познатог као „plavi мост“ који активира симпатикус и хормонске реакције. Али овде не улазимо у медицинске детаље.

Знам људе који добијају исте такве нападе само када чују сирене или звукове експлозија. Али неки имају ове нападе чак и без икаквог спољашњег повода. Један верујући човек ми је описао:

„Целе године сам живео као да сам разапет. Периодично ме је хватала агонија, као умирање. И само ишчекивање напада било је мучно. Напади су долазили уз осећај смрти, притисак у грудима, поремећај ритма срца, дрхтање, гушење, укоченост руку и ногу. Али најгоре је било унутрашње осећање ужаса – као да падам у бездан. Молитва, покајање, свети тајне нису помагали. После тога бих остајао разорен, празан, пун страха. За мене, као верника, то је било искуство живљења у паклу.“

Зашто све ово описујем? Зато што је неопходно да и ми, а посебно свештеници, схватимо да психичке болести нису ништа мањи – а често и много тежи – крст који неко носи, него физичке болести.

Зато никако не смемо осуђивати људе који болују од депресије, паничних напада или других поремећаја, нити их сматрати малодушнима или грешнима. Ако је неко успео да се не убије иако живи у паклу депресије – он је већ извршио подвиг раван мучеништву. А ако није издржао и окончао живот – то није разлог за осуду, нити за ускраћивање црквеног опела. То се односи на све облике менталних болести.

За све вернике који данас носе овај крст депресије или панике – не кривите себе. То што се осећате лоше није ваша кривица. Где нема слободне воље, нема ни греха. Тамо је само болест. А сваку болест треба прихватити као промисао Божији, као пут спасења. Смирено и с благодарношћу ношење тог крста води право у Царство Божије.

Црквено предање нас учи да је и демонизованост – кад је дата од Бога – могла бити пут ка спасењу. Свети нису осуђивали такве људе, већ су их жалили, разумели и молили се за њих. Тако и ми треба да гледамо на психичке болести – као на један од начина како Бог води човека ка спасењу.

Јер, најстрашнија судбина за хришћанина (и најпожељнија за свет) је – здраво тело, лагодан живот, материјално благостање и мирна смрт без муке. Али у Рају нема оних који нису били распети.

Живот овде и сада дат нам је само за једно – да прођемо кроз тесна врата, носећи свој крст за Христом, и уђемо у радост вечну, где више нема ни бола, ни страха, ни суза.

Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ

Бонус видео