Куга двадесетог века

Једном је ђаво искушавао монаха, ставивши га пред избор: да падне у блуд, да убије човека или да се напије вина. Монах размишљајући рече: „Најмање зло је вино, напићу се“. Напио се – пао у блуд и убио човека.

„Не варајте се… ни блудници, ни пијанице… неће наследити Царства Божијег“ (1. Кор. 6,9)

У једној улици у Кијеву постоји кафана с романтичним именом „Палуба“. И стварно личи на палубу – уздигнута два метра изнад земље, са степеницама као на броду, правоугаона, са столовима, а на зидовима осликано плаво море, беле јахте и галебови. Ту се скупља локално друштванце. Поред алкохола, може се попити кафа или чај, одиграти партија шаха или табле, решити укрштеница, попричати о разним темама. И ја сам, грешан, понекад свраћао, више из радозналости. Упознао сам неке од редовних посетилаца. Било ми је занимљиво да схватим шта их све повезује и зашто толико упорно и свакодневно долазе овде, остављајући породицу и посао.

Посетиоци су различити, али не и глупи. Једноставни и сложени, насмејани и ћутљиви, са факултетом и без њега. Али већину ипак повезује алкохол. Овде се осећају слободније, опуштеније, као да заборављају животне бриге. Разумеју се без много речи. Најчешће причају о фудбалу и политици. Понекад се посвађају, а дешавало се и да се потуку. Један од њих, када се напио, бацао је новац около и узнемиравао конобарицу Љубу док није морала да зове полицију… Тужан призор.

Једном ми је жена рекла: „Ти си црквени човек, а дозвољаваш себи да пијеш кафу у таквом месту?“ Ја сам се правдао, говорио да као новинар посматрам људске карактере. А и на многим парохијама Црква озбиљно ради с људима који имају проблем с алкохолизмом. „Али ако те виде парохијани?“ – одговорила је. Сложио сам се и престао да долазим на „Палубу“. Али неке од познаника сам и даље сретaо у парку или на улици, са флашом у руци.

Један од њих био је Марчело. Право име му је било Витја Марченко. Надимак је добио по глумцу Марчелу Мастројанију – јер је заиста личио на њега. Добро је зарађивао возећи такси. Радио је код познатог локалног Рома – барона Михаила. Звао га је кад год му је био потребан – из ресторана, из казина…

А онда је једног дана Марчело потпуно престао да пије. И пушење је оставио. Дошао је у храм с женом и позвао ме на кафу. Његовој жени је било важно да поприча са свештеником, хтела је да сазна више о исповести, посту и покајању. Разговарали смо у оближњој посластичарници.

И тада ме је Марчело изненадио:

– Чуо си да је Леша умро?

– Који Леша?

– Алавердов.

– Боже, па њему није било ни четрдесет!…

– Да. Златне руке. Радио је код мене реновирање – као из бајке. Зарађивао је много. Али кад би се напио, знао је да пропадне до дна…

Сетио сам га се. Радио је и код мене. Веровао је у Бога, мада није долазио у храм. Често је понављао: „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4,6). Није био горд. Али је био тешки алкохоличар. Када би пропио све, спавао је на клупама, заложио алат и телефон у залог. А онда би се сабрао, трезнио уз капаљке, радио вредно. Па опет изнова…

– Штета, нека му Господ опрости… – рекох и прекрстих се.

Марчело је тада почео да набраја све знанце из „Палубе“ који су преминули од алкохолизма у последње две године. Преко десеторо. Људи из истог краја, већина добри, искрени, духовити. Чуо сам од једног психолога да алкохоличари често имају посебну харизму, али су у исто време и несрећни. Сломљени од живота, у алкохолу траже бег.

– Ево, на пример, Валерка „Јувелир“ – прича Марчело. – Увек лепо обучен, са златним прстеном, решавао укрштенице. После неколико година – прстена више нема, руке му се тресу. Напустила га жена, оца болесног чува. Једном је подигао ногавице – ноге му биле тамно плаве, у венским чворовима. „Не осећам их“, рече без икаквог осећаја. После месец дана је преминуо.

Овакве приче могу се низати у недоглед…

На крају нашег разговора, присетих се неких прича:

– Седи ђаво на огради и љуља ногама. Други га пита: „Што си напустио оног кога си годинама искушавао?“ – „Па он пије к’о смук, шта ће ми. Он је већ у паклу.“

Један човек једном ми је рекао: „Не знам шта да радим. Пити више не могу. А не пити не умем. Пакао!“

И она чувена монашка прича – кад је ђаво понудио монаху да изабере: блуд, убиство или пијанство. Монах изабра да попије вино. А онда – и блуд, и убиство. Није случајно један нарколог назвао алкохолизам „кугом 20. века“.

Читао сам касније и неку литературу – и заиста, Украјина и Русија су међу водећим земљама по броју смртних исхода од алкохола.

Али знамо и то – многи који су се искрено обратили Богу, уз помоћ Цркве, молитве и духовног живота, ослободили су се те страсти заувек.

Али то је већ прича за неки други пут.

Ђакон Сергеј Герук/СПЖ

Бонус видео